”Gde je srce Beograda? Svugde i nigde. Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: ‘Daj šta daš’, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod ‘Lipe’ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj ćete se retko kada osetiti strancem, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči…”, piše na četrnaestoj stranici Kaporove ”Magije Beograda” pod nalsovom ”Srce”, koje i dalje neprestano kuca u ritmu koraka svih Beograđana.
Iako je suvišno bilo šta pisati posle ovih umnih reči, teško je i ostati nem.
Ono što nam Beograd pruža iz svih svojih pora – prirodnih, vremenskih, društvenih, muških, ženskih, dečjih, političkih, arhitektonskih, nemoguće je sagledati sveoubuhvatno. Svaki kraj u oko dvomilionskom gradu ima svoju posebnu priču i duh koji ga krasi.
Žitelji sa Banovog brda veličaju svoju Požesku i Košutnjak koji im je ”evo, tu”, Voždovčani – koji svoje lokacije vole najviše na svetu i nikada ih ne bi napuštali, zatim Dorćolci – koji se stalno šepure zbog centra grada i ”kruga dvojke” koji im mnogo pruža i Novobeograđani koji da ne moraju nikada ne bi prelazili most.
U ovom opisu mnoge opštine smo izostavili, ali smo zato na Fejsbuk stranici ”Beograd bez maske” postavili pitanje svim Beograđanima u želji da saznamo zbog čega vole svoj kraj, pa samim tim i grad u kome su rođeni. Odgovori su nas iznenadili i više su nego interesantni, a cenimo da će se i vama svideti.
Zato što je konglomerat svih stilova gradnje, svih naroda i nacija, što ima mesta za sve ljude koji dolaze, prolaze ili ostaju u njemu, dve reke i mnogo brda, što ima i bogratstvo i tešku sirotinju, što je negde jako čist, a negde prljav i smrdljiv, što ima starih ljudi i mnogo mladih, što ima splavove i kafane pored puta, što ima hotele i hostele, vrtiće i škole, bolnice i galerije, pijace i trgove, što ima aerodrom, mostove i čamce, vozove i tramvaje, što ima labudove i vrapce, fontane i spomenike, mostove i podzemne tunele i prolaze, što ima najlepše žene, muškarce i decu, što ima prostake i gospodu, što ima cveće i parkove, što ima gužvu i mir, što ima posla za ljude i kada posla nema, što svi vozovi stižu i polaze iz Beograda, što je glavni, jedinstven i neponovljiv, uvek moj Beograd, napisala je Jelica Milentijević i doslovno opisala grad koji volimo, a zatim i neskromno dodala: Banovo brdo je najlepše, naravno. Ima Adu Ciganliju, a ima i Košutnjak. Ima i most na Adi, ima solitere i niske kuće sa dvorištima, mnogo zelenila i mnogo gradskog prevoza, pijacu, vrtiće i škole, fakultete i prodavnice, elitu i sirotinju, obrazovane i neobrazovane, kuće sa bazenima i naselje 7 arhitekata, kao i udžerice koje samo što ne padnu, ima Golf naselje, i specifičan ponos “Brđana” na svoje okruženje po kojem neki pljuju, ali u njemu svi uživaju.
Jadranka Borak Arnautović u odgovoru je bila jasna: ”Volim Beograd jer ima veliku dušu, jer sve prima pod svoje skute, jer je čaroban u predvečerje…”
– Svaki deo grada mi je veoma važan i volim ga, posebno blokovi NBGD… jer tu živi jedan Deki kojeg ja volim puno – napisala je uz popularni ”smajlić” devojka koja je na Fejsbuku potpisana kao Draganica Dragana.
Prenosimo najlepše reči upućene glavnom gradu:
– Najlepši je moj Vračar. Tu sam se rodila, školovala šetalala decu. Volim i moju Kalenićevu pijacu i moj Cvetni trg, Snežana Mirković
– Što sam ja u njemu ono što nisam ni u jednom gradu na svetu. Što mi duša treperi kad pređem naplatnu rampu jer ću ga videti na dlanu u svom raskošu, prljavštini i toploti. Volim što je jedini grad na svetu koji je moj DOM, Ivana Đorđević.
– Ja ću reći samo… moj rodni grad! Inače, deda mi je u Beograd došao daleke 1946. Grad sa dušom, Boojan Cobanov
– Volim ga sa svim njegovim manama…jer je on jedini, najlepsi moj Beograd, Ema Petković
Prestonicu Srbije nemoguće je ne voleti, nemoguće je ne poželeti da joj se približiš, a najviše je nemoguće ne hteti da je zagrliš obema rukama i glasno uzvikneš: Ovo je moj grad!
U stilu Duška Radovića zaključili bismo ovu neverovatnu ljubav: ”Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”
*U tekstu su korišćene fotografije koje su čitaoci slali na našu Fejsbuk stranicu ”Beograd bez maske”.
