U neka davna vremena korake Ive Andrića, Žanke Stokić, Tina Ujevića, Branislava Nušića i mnogih drugih pamtila je skadarlijska kaldrma. Međutim, u poslednjih 35 godina noći Skadarlije i njeni pločnici odzvanjaju pod cipelama i glasom jednog od poslednjih boema Beograda.
Svakog vikenda u prvoj sali kafane „Dva Jelena” u srednjem redu za trećim stolom, dočekaće vas lice sedokosog boema, čija je pesma vremeplov koji će vas odvesti u neka srećnija vremena. U vremena kad su boemi svoju umetnost i svoje utočište od svega tražili pod okriljem kafana čija slava nikad neće proći.
– Definicija boema ne postoji, ali u nekadašnje vreme to su bili slikari, pisci, umetnici, koji nisu imali radno vreme. Pili su na tačkicu, što bi se nekad reklo, a ceh bi plaćali mesečno, kad stigne plata. Čini se da su danas svi gosti, više nego boemi. Danas se sve mora rezervisati i odmah platiti. Biti boem je danas relativna stvar, jer svi imaju neko radno vreme. Sad se i ono malo boema može nazvati vikend boemima. Klasičnog boema je pregazilo vreme – počinje svoju priču Miki Pavaroti.
Iako je malo pravih boema, Miki smatra da ništa ne može da ugrozi čuvenu Skadarliju.
– To što je vrlo malo boema ne znači da Skadarliji preti opasnost, jer postoji alternativa, a to su svadbe, turisti. Nedostatak boema ne može uspavati Skadarliju. Među prvih deset mesta na svetskoj listi klasičnih restorana je Skadarlija. Ona ima dušu, mnogo je anegdota vezanih za nju – objašnjava čovek koji je jedan od poslednjih čuvara boemske kapije.
Skadarlija je kultno mesto koje “ne poznaje zvezde”.
– U Skadarliji su svi isti i niko nije u centru pažnje, zato ovde i ne dolaze zvezdice da budu viđene. Recimo, ovde dođe Rade Šerbedžija. To je neverovatna količina običnosti. Rade ne voli da ga oslovljavaju sa gospodine, već sa druže. I mi tako uz bokal vina otpevamo zajedno neku pesmu. To je nešto čarobno – kaže Pavaroti i dodaje da se to može doživeti samo u Skadarliji.
Njegova pesma sprečila je ekipu italijanskog Rai una da ode na Kosovo.
– Rai uno ekipa je bila u Skadarliji, pitamo ih gde ćete, kažu idu na Kosovo, jer tamo Srbi ubijaju Albance. Onda im je upravnik jedne kafane rekao da sačekaju i da čuju kako peva srpski Pavaroti. Otpevam ja „O sole mio”, dve Italijanke se okreću, slušaju me, ali ne znaju tekst. Ja onda otpevam „Santa lucia”, a oni ni taj tekst ne znaju. Na kraju ekipa Rai una nije ni otišla na Kosovo. Vratili su se kući sa reportažom iz Skadarlije.
Beogradski boem smatra da je boemski život Skadarlije nepravedno zapostavljen I loše prikazan od strane medija.
– Skadarlija je zaboravljena od strane novinara, ne pamtim kad je neko uradio neku reportažu, kad je neko pisao u skorije vreme o Skadarliji. Studio B dovede neznalicu da priča o Skadarliji. A, oni nikad nisu bili, nisu osetili pravi duh kafana Skadarlije. Dovedu onog glumca Dragana Vujića Vujketa da priča, a ja njega nikad nisam video u Skadarliji. Ne može novinar da piše ili da snima emisije o Skadarliji, a da se nije par večeri ovde zapio sa mnom – priča o nezasluženom zapostavljanju Skadarlije od strane medija, jedan od ljudi koji se još uvek bori za očuvanje ovog kulta.
Mnogi imaju kompleks Skadarlije
– Neverovatno, pričala mi jedna studentkinja iz Arilja kako ne sme da dolazi, jer ima kompleks od Skadarlije, smatra se nedostojnom i zato nije dolazaila. Isto tako, Dubrovnik je jedna od svetskih destinacija, mondensko mesto, ali jedini grad od kog Dubrovnik ima kompleks je Beograd. Verovali, ili ne, ali to su mi pričale Dubrovčanke sa kojima sam sedeo ovde – iskren je ovaj čovek čiji šarm velikog boema ostavlja bez teksta.
Nije svako za Skadarliju, jer se u ovim kafanama čaše ne lome.
– Ne može se tek tako doći u Skadarliju. Mora se osetiti taj duh, mora se saživeti sa njim. I nije svako za Skadarliju. U Skadarliji se ne lome čaše, to nije taj tip kafana i to ne rade pravi boemi, jer su boemi gospoda – ističe Miki Pavaroti i ističe da pravi boemi znaju koja kafana valja i da nisu sve kafane u Skadarliji “prave”, već da postoje samo četiri dobre, a ostale su periferne.
Novinar Tanjug-a Marko Kavaja i Tin Ujević
– Ujević je pio u „Moskvi” dok je imao para, a onda je došao u Skadarliju i hoće da nastavi, a nema više novca. Pošto ga konobar nije poznavao, za svako piće bi mu uzeo nešto. Prvo sat, pa sako, a zatim kaput i maltene Tin ostane go. U jednom trenutku dolazi Marko i pita Tina, zašto je go? Ujević kaže: „Marko, otkupi me”. Moj deda plati ceh i vrati mu sve – priseća se čovek čije sede otkrivaju mnogo zanimljivih storija.
– Nadimak Pavaroti dobio sam na moru u Crnoj Gori, pošto sam poreklom odatle, a prozvali su me tako jer sam ja prvi obradio pesmu „O sole mio”. Moja obrada je bila toliko dobra da kad sam je otpevao u jednom restoranu u Baru i kad su mi aplaudirali, jedan Italijan je pitao konobara kome aplaudiraju. Konobar je rekao: „Našem prijatelju”. Italijan nije poverovao konobaru, mislio je da je to ploča, sve dok ja nisam došao do njega i otpevao mu ponovo. Bio je toliko iznenađen i šokiran da se izvinjavao do kraja večeri – otkriva boem.
Žene su suze ronile na pojedine pesme iz njegovog opusa.
– Najviše su plakale uz pesmu Kiće Slabinca „Plavuša”, „Zbog jedne divne crne žene”, „Marijana” i „Jesenje lišće”. Uz pravu muziku se plače, ne igra se kolo. Tako je to – tvrdi čuvar brojnih tajni noćnog života.
Susret sa Đorđem Marjanovićem
– Pevao sam u jednoj kafani i dolazi konobar i kaže mi da Đorđe pita ko to peva i da je taj koji peva njegov naslednik. Kasnije sam mu se predstavio, rekavši da sam ja taj koji je pevao. Tad je Đorđe počeo da plače. Dao mi je svoj kućni broj nazvavši me svojim prijateljem. Bio je to jedan susret koji ću pamtiti ceo život – sa setom naglašava srpski Pavaroti.
Ipak, da život nije “med i mleko” potvrđuje i priča ovog nesvakidašnjeg čoveka, jer prema njegovom mišljenju i na njegovom primeru, možemo da zaključimo da boemi kod žena nisu poželjna kategorija.
– Ne mogu da odgovorim na pitanje da li žene vole boeme, jer to nije neka aktuelna kategorija danas. Žene danas više vole racionalne, a racionalno ne ide sa boemštinom. Jer boem voli da potroši, bez razmišljanja o tome šta će biti sutra – iskren je Miki Pavaroti.
Ljudi su danas otuđeni, povlače se u sebe, nestali su, tvrdi boem koji je mnogo prošao.
– Nikad se nisam ženio, bilo je ljubavi, bilo je razočaranja. Ali, nekad su ljubavi bile jače. Danas devojke sede same, muškarci u drugom ćošku sami. Niko nikome ne prilazi, ljudi se povukli i nema ih – primećuje, i sa setom se seća vremena u kojima su ljudi bili prisniji.
Skadarlija je ovom čoveku pružila utočište i priliku da u njegovom glasu uživaju svi.
– Ona mi je dala mir, spokojstvo. Za mene nema bolje, jer su druga mesta postala strašna, izađeš i razočaraš se. Ovde dođem, otpevam dve pesme i miran sam – iskren je čovek koji neverovatnom lakoćom prirasta za srca posetilaca skadarlijskih kafana.
Veruje u opstank autentičnosti Skadarlije, kao poslednjeg utočišta boema.
– Mislim da će Skadarlija ostati ista, ne verujem da će od nje napraviti nešto loše. Verujem da će ljudi ovde nastaviti da dolaze sa ljubavlju i da će ona biti ista. Ako od nje naprave nešto skaradno, za mene će to biti kraj sveta. Ipak je ovo prvo i poslednje utočište za boeme – završava svoju priču za Dnevno.rs poslednji vitez okruglih stolova kafana u Skadarliji.
