Dok se jedni baškare u svojim vilama, drugi za neke trenutne probleme smatraju da su najveći i najstrašniji na svetu... nedaleko od topline naših domova, na ulicama Beograda krije se druga strana života... na ulici.
Mnogi ljudi nisu svesni šta imaju. A, onda na ulici vidite čoveka koji sve što ima nosi na sebi. Ovom čoveku su dom podzemni prolazi i napušteni objekti.
– Deset godina sam na ulici, toliko godina je moja kuća po celom gradu, a nije nigde – počinje svoju priču, bojažljivo ali iskreno, beogradski beskućnik Jovan R. (53)
Ovaj čovek je nekada imao porodicu i dom, ali se pre deset godina sve promenilo.
– Do pre deset godina imao sam stan u Beogradu i porodicu. Radio sam kao obućar i živeo sasvim običnim životom. A onda sam doživeo porodičnu tragediju. Moja ćerka i supruga su vraćajući se sa puta izgubile život u saobraćajnoj nesreći. Onda se sve promenilo – objašnjava sagovornik sa knedlom u grlu.
Porodična tragedija gurnula je Jovana u očaj, koji ga je brzo doveo do alkohola.
– Kad se sve to desilo, počeo sam tu svoju nepodnošljivu bol da utapam u alkoholu. Pio sam svaki dan. To je sve više uzimalo maha i došlo je do toga da se budim i ležem pijan. Tako su prošle dve godine. Prestao sam da radim i po ceo dan sam pio – priseća se beskućnik, koji je zbog alkoholizma i nagomilavanja dugova za kratko vreme ostao bez krova nad glavom.
– Pošto se dve godine nisam treznio, a nisam ni radio, računi i dugovi samo su se gomilali. Morao sam da prodam stan. Poplaćao sam sve dugove i račune, ali sam ostao bez kuće. Od tad je svuda moj dom, a nije nigde – priča Jovan.
Prema njegovim rečima, kada nemate dom naučite da se snalazite na najneverovatnije načine. Njemu su neretko sklonište razni napušteni objekti i podzemni prolazi.
– Mnogo sam skloništa promenio. Bio sam svuda, u starim kućama koje se ruše, u napuštenim magacinima, nekad u hodnicima zgrada. Često znam da budem i u podzemnom prolazu. Sve zavisi, šta nađem i gde je bolje – iskren je 53-godišnji čovek koji o svemu priča sa setom, ali i izvesnom dozom letargičnosti, što u prvom trenutku zna da iznenadi sagovornika.
Kao što smo i očekivali, najveći problem za beskućnika je hladnoća.
– Leti nije problem, uvek je toplo. Zima je nezgodna. Toliko je hladno, a ja imam samo jedan kaput koji ne može da me ugreje. Tad je hladno i u napuštenoj kući i podzemnom prolazu. To je najveća muka – naglašava Jovan.
Iako je bilo očkivano da su hladnoća i glad najgore, to nije sličaj, bar prema rečima ovog beskućnika.
– Što se hrane tiče, zamolim nekoga za neki dinar, neko mi kupi nešto da jedem, snalazim se. Najteže je što na ulici nemam sigurnost. Svakakvi ljudi šetaju gradom, nekad se plašim da neću dočekati jutro – završava svoju priču nesrećni čovek koji svoje cipele više nikada neće izuti u hodniku svog doma.
