POSLEDNJI INTERVJU Vuka Bojovića: Neka me smene, rešiće me balasta i zlotvora! (FOTO+VIDEO)

Šta se zaista dešava u Zoološkom vrtu, kako je došlo do napada vuka na devojčicu i šta će se desiti sa njegovom pozicijom direktora Vrta dobre nade, neposredno pred smrt otkrio je Vuk Bojović za Dnevno.rs

Veza prvog čoveka Zoološkog vrta i njegovog radnog mesta zaista je neraskidiva. Uđete li u njegov dom, primetićete da u vas iz svakog ćoška gleda po neka životinja – doduše, ne od krvi i mesa, već od mermera ili drveta. A da se zaista nalazite u domu Vuka Bojovića potvrdiće vam i melodija njegovog mobilnog telefona iz kog se razleže zavijanje vuka – onog istog koji mu je nedavno došao glave. Taj telefon ovih dana ne prestaje da zvoni, jer svi žele da čuju šta Vuk kaže povodom vuka koji je napao devojčicu u Zoološkom vrtu. Ali, pre nego što se osvrnemo na temu koja je okupirala sve naslovnice tabloida, vratimo se na sam početak.
Vukosav Vuk Bojović je na čelo Zoološkog vrta zvanično došao 1. maja 1986. godine. Pre toga, ova ustanova se od međunarodno cenjenog vrta srozala na ruglo grada zbog koga su evropske zemlje pisale žalbe i peticije. O tome svedoče i sledeće fotografije. Marljivim radom Vuka i njegovih radnika, Zoološki vrt je uspeo da uveća fond životinja, i još važnije, da im omogući pristojnije uslove za život.


Bolje firme u Srbiji nema od Zoo vrta!

– Kada sam došao u Zoološki vrt, zatekao sam tek par desetina životinja, staza nije bilo, a sve je zaraslo u korov i kiselo drveće. Radnici i ja smo zasukali rukave i krenuli da to krčimo. Staza koja danas vodi pored tigrova i ponija tada je zarasla u drveće. Rekao sam jednom radniku da bi to trebalo raskrčiti i napraviti stazu, na šta mi je on odgovorio da tu već postoji put. Zaista, ispod svog tog rastinja zatekli smo kaldrmu, koju smo i ostavili u autentičnom stanju, a ostali su rekonstruisani. To dovoljno govori o tome kakav mi je vrt bio predat – počinje priču Vuk Bojović. Danas ga, međutim, optužuju za javašluk i haos.
– Tvrdim da bolje firme u Srbiji nema. Govorim o državnim firmama, tu već ima onih sa kojima je teško meriti se. Mi smo neprofitna firma. Međutim, za 28 godina mog rukovođenja, nikada se nije desilo čak ni da plata kasni – ni jedan jedini dan. Zna se – plata dolazi prvog, a akontacija dolazi petnaestog. Sve ovo smo napravili sami, sopstvenim snagama. Od krastave žabe napravili smo princa. Funkcionišemo tako jer smo u stvari jedna velika porodica – rekao nam je Vuk, očigledno zaprepašćen komentarima koji ovih dana stižu na njegov račun. Ipak, i pored svega što se nedavno dogodilo, njegov doprinos Zoološkom vrtu ne može se osporiti:
– U ovih gotovo 30 godina sagrađeno je mnogo objekata, a mnogi se i danas grade. Samo, ljudi su takvi, bune se, a ne znaju zašto. Recimo, kuća za slonove. To je bila kapitalna investicija, ali su se zaštitari bunili protiv toga. Prosto, takav smo narod. Pročitao sam negde da, kada je predloženo da se Kalemegdan pretvori u park, Beograđani su se bunili pod izgovorom da će se tu „zapatiti hajduci”. Dakle, to nam je u krvi – osvrnuo se Bojović na svoje početke u Vrtu.

– Našao sam bedu, a sada ostavljam prepunu kasu. To njih u stvari i žulja, jer znate da para nema nigde. Kada sam došao na mesto direktora, grad mi je ponudio milion dinara mesečno pomoći. Za te pare ste mogli da kupite prase od nekih osamdesetak kilograma. Rekao sam neka, nemojte se deranžirati, trebaće vam te pare, sami ćemo. Tako je bilo, a tako i ostalo – sve što smo uradili, uradili smo sami. Danas svi govore o vrtu u superlativima. Svakako, govorim o Balkanu. Ne možemo mi da se poredimo sa Holandijom, Nemačkom, Engleskom, gde ljudi znaju značaj ovakvih institucija. U Jugoistočnoj Evropi mi smo carevi – tvrdi direktor Zoološkog vrta.

Napad vuka na devojčicu

U Bebi Zoo vrtu nedavno se dogodio napad vuka na devojčicu koja je tu došla u pratnji roditelja. Na snimku se vidi volonterka koja nehajno na uzici drži vuka i pritom gleda u mobilni telefon. Zver je iskoristila nepažnju svoje čuvarke i zgrabila dete, koje je, kako su preneli mediji, završilo sa ogrebotinama na leđima i hematomom.
– Ako od mene želite istinu, došli ste na pogrešnu adresu, jer će ona očigledno poslednja doći do mene. Prve informacije koje sam o tome dobio od radnika bile su potpuno nesuvisle, a volonterka mi je ispričala svoju verziju. Zatim je krenulo čerečenje u medijima. Pozvan sam u policiju, gde je tužiocu i policajcima prosto bilo neprijatno da me bilo šta pitaju. Rekao sam im istinu – da su me svi ponegde slagali, jer su uplašeni i znali su da zbog takvog propusta „lete glave”. Doneo sam policajcima i snimak tog napada, ali on nikada nije u celosti izašao u javnost. Prvo, laž je da tamo nema ograde. Nema velike žičane ili kamene ograde, ali to jeste prostor ograđen letvicama sa par redova žice, prevashodno namenjen tome da se spreče kozice da tamo pasu travu. Drugo, ja i dalje tvrdim da vuk napada samo kada je sateran u ćošak, a tada ide direktno na grlo. Pritom, svaki put otkida komad mesa. Vuk je mašina za ubijanje, koji bez većih poteškoća savlada i medveda. Ovaj vuk je beba, pitom je i navikao na ljude. On je hteo da se poigra sa detetom, a kada su ljudi počeli da vuku devojčicu na jednu stranu, on je hteo da je bolje prihvati i tako je došlo do ogrebotina i hematoma na nežnoj dečjoj koži – rekao je Vuk, koji negira da je porodica napadnute devojčice tužila Zoološki vrt, navodeći da nikakva tužba nije stigla do njega.


Volonterkina verzija događaja
– Ono što je meni volonterka rekla je da se ona igrala sa vukom i bacala mu lopticu, a taj dan je bio prilično loš za Vrt i poseta je bila slaba. Kada je naišla devojčica u pratnji svoje porodice, volonterka ih je upozorila da se ne približavaju, na šta je baka rekla da je sve u redu, pošto oni kući imaju psa. Zatim se desilo to što se desilo. Međutim, meni volonterka nije rekla da je gledala u telefon, to sam video na snimku koji sam predao policiji, kao i bilmeza, takođe volontera, koji stoji kao ukopan i gleda šta se dešava – komentariše Vuk Bojović volonterkinu verziju. On se osvrnuo i na sporadične napade na račun njegovog načina vođenja Zoološkog vrta u prethodnih gotovo 30 godina:
– Njima su argument loši uslovi u Vrtu, prevashodno kavezi za vukove. Taj prostor su odredila tri eminentna profesora Biološkog fakulteta, od toga je jedan bio dekan veterine, a jedan direktor Prirodnjačkog muzeja. Kada sam video nacrte, zavapio sam „Ljudi nemojte, to je mali prostor”, ali oni su istrajali u svojoj odluci. To su bili njihovi uslovi za arhitektu koji bi nam bio dodeljen da te kaveze projektuje. Nisam imao kud i pristao sam na to – objašnjava Bojović.

Priče o izmeštanju su besmislice

Na pitanje šta planira da radi ukoliko dođe do njegove smene sa mesta direktora Zoološkog vrta Vuk odgovara ovako:

– Ja neću pružati otpor. Kome? Našli su ljude koji nemaju veze sa poslom koji se bave. Ja sam poslednjih deset godina pokušavao da pronađem čoveka koji će da me zameni. Zamolio sam profesore sa Veterinarskog fakulteta da mi pošalju nekoga. Ne mora da zna ništa, naučićemo ga. Od pokvarenog čoveka niko nikada nije napravio dobrog, a od laika se može napraviti stručnjak. Imao sam nekoliko pokušaja i na kraju im se zahvalio na saradnji. Odmah su pokušavali da kradu, da prodaju pamet. Ja sam ovde 30 godina svakog dana učio i smatram sebe neznalicom. Uostalom, moji uspesi govore sami za sebe. Ogromna većina životinja je u Zoološki vrt došla “na moj obraz”, dakle poklonjene su nam zbog moje dobre saradnje sa stranim vrtovima. Ja spadam u velike privrednike. Ne donosim veliki kapital jer ne radim u takvoj firmi, ali donosio bih. Međutim, nisam poslušan i mislim svojom glavom. Vlast zbog toga misli da idem protiv njih. Oni mene uopšte ne zanimaju, ovo pričam i o sadašnjoj i o prethodnoj vlasti. Ova vlast će uskoro udariti šakom po go*nima, a mislio sam da nam je svanulo kada su pobedili. Ako ja lažem, onda su oni paralaže. Čine mi uslugu, a sebi stavljaju omču na vrat. To su ostrašćeni ljudi bez iskustva – priča Vuk, zaključujući da će mu smena sa mesta direktora dobro doći ne bi li se malo odmorio i napokon se bavio svojom drugom ljubavi – umetnošću.

– Sve životinje koje vrt ima smo dobili od donatora i preko razmene. Nikada uz pomoć grada. Od finansiranja grada sam kupovao fazane, patke i slične sitne životinje. Sve ostalo imamo zahvlajujući mojoj sjajnoj saradnji sa ostalim vrtovima. Veliki donator je bila Madlena Cepter koja nam je nabavila kamile, žirafe, vukove, lemure dok nam je Nik Aničić, Srbin iz Južne Afrike donirao bele lavove, geparde, merkate – sve to na moj obraz – zaključio je Bojović.

Za priče o izmeštanju Zoološkog vrta Bojović smatra da su besmislice. Kako kaže, u celom svetu najčešće ćete sresti dva tipa Zooloških vrtova: Safari tip o kome svi pričaju kada govore o izmeštanju, ne govoreći pritom da se za takve vrtove mora imati ogroman prostor, i manji, klasični vrtovi koji su po pravilu nalaze u centru grada:

– Žele da izmeste Zoološki vrt jer je to sjajna lokacija za još kafića i tržnih centara, o tome se radi. Čvrsto verujem da je Donji grad mesto za Zoološki vrt, zašto se on čuva i kome – ne znam. Dislokacija Vrta vodi u njegovu direktnu likvidaciju, jer će biti nedostupan većem broju ljudi i time bi živeo na margini – zaključuje na kraju Vuk, dodavši da za moto priče koju nam je ispričao treba staviti stihove pesnika Vitomira Nikolića:

“Na gradove udariće trava
I uvesti svoju strahovladu
Svi cvetovi ostaće bez glava
Da bi bili sa travom u skladu”