'Ima onih klijenata koji neprestano gledaju u taksimetar, vrpolje se, a to se najbolje primeti po njihovoj gestikulaciji. Kada uđu u taksi, najpre ih upitam ”kuda ćemo”, pa mi onda oni kažu kojom bi relacijom. Međutim, uvek pogreše i izaberu dužu i skuplju. Naravno, govorim o političarima', otkriva taksista.
Boris Stojilović (54) je beogradski taksista koji svakodnevno prisustvuje različitim situacijama i razgovara sa ljudima različitih profila, a ovim poslom bavi se već 20 godina.
– U ovom poslu sam od ’94. godine. Mnogo stvari se od tada izdešavalo u našoj zemlji, pa tak i u mom poslu. Nekada se više zarađivalo, ali usledila su veoma teška vremena za sve. Narod ima sve manje para, pa se i samim tim sve manje voze taksijem – počinje priču za Dnevno.rs ovaj taksista.
Kako nam je rekao, ”taksijem se sada voze samo oni koji moraju i oni koji su navikli”.
– U kolima svakodnevno provodim po 12 sati i veoma je naporno. Nekada su u prestonici bile manje gužve, manje automobila na ulicama, što znači da sada imamo manje posla i moramo duže i više da radimo nego ranije. Sada je mnogo više taksista u Beogradu, ima ih više nego što je predviđeno – priča Stojilović.
Političari pikiraju taksimetar
– Ima onih klijenata koji neprestano gledaju u taksimetar, vrpolje se, a to se najbolje primeti po njihovoj gestikulaciji. Kada uđu u taksi, najpre ih upitam ”kuda ćemo”, pa mi onda oni kažu kojom bi relacijom. Međutim, uvek pogreše i izaberu dužu i skuplju. Naravno, govorim o političarima – otkriva taksista.
Stojilović je objasnio kako svakodnevno upoznaje fine, ali i ljude koji to nisu.
– Jednom prilikom sam vozio trojicu momaka, od kojih je jedan namerno ispuštao naizmenično nož i pištolj. On je sedeo iza mene, dok je momak koji je sedeo na suvozačkom mestu šmrkao. Znate, ne mogu im ja ništa, važno je da iglu ne vade. To su veoma čudne i strašne situacije – navodi on.
Glumci i dogodovštine
– Sećam se Milorada Petrovića Čkalje, viđao sam ga svakodnevno jer sam najčešće stajao tamo gde je on stanovao. Batu Živojinovića sam vrlo često vozio. Verujte, on je pravi šmeker. Razgovarali smo o svemu, a uglavnom o stanju u državi, kako to već ide, ipak je to glavna tema od ’90-ih godina pa naovamo. Jednom prilikom me je pozvao da zajedno odemo na piće i uvek me je častio – priča čovek koji je svakodnevno na ulicama glavnog grada.
Stojilović kaže kako ne voli da razgovara sa svakim i da to sve zavisi od raspoloženja.
– Ako sam raspoložen i ako osetim da je klijent opušten, onda se i ja raspričam. Ali, ima i onih koji su ‘namćorasti’. Ako zapazim takve ljude, onda ih samo pitam ‘gde idemo’ – navodi on.
Najzanimljiviji trenutak
– Sećam se jednog dečaka od dve i po godine koji se vozio sa mamom. To se sada dogodilo uoči Nove godine. Dečak je sa mamom pričao o paketićima i Novogodišnjoj noći. Ja sam se u jednom momentu umešao pitajući ga ”je l’ ideš da dobiješ poklon od Deda Mraza?”, na šta je on meni odgovorio: ”Čiko, ali to mene više ne pali” – priča kroz smeh taksista.
Osim interesentni i smešnih momenata, ovom taksisti dogodile su se i neprijatne situacije.
– Vozio sam ženu jednog našeg poznatog biznismena (kojeg ne bih da imenujem). Nismo još ni krenuli, a ona je već prokomentarisala kako ćemo da se ”navozamo”. Obišli smo skoro ceo grad, dok nismo došli do jednog kafića u centru. ”Eno ga”, rekla je. Izgleda da ju je muž varao sa mlađom devojkom. A, onda je dodala: ”E majstore, sada ćeš da vidiš kako žena lema muža”. To je i smešno i tužno i strašno. Morao sam da odem jer ne bih voleo da je on pomislio da sam sa njom – otkriva taksista.
Među klijentima, kako kaže Stojilović, bilo je i pijanih, ali nas je iznenadio kada nam je rekao da su ”devojke češće pijane od muškaraca”.
– Bilo je i onih koji su želeli da me prevare, koji žele kavgu. U tim slučajevima stanem tamo gde su drugi taksisti i izbacim ga napolje. Naravno da smo svi sigurniji tamo gde ima više ljudi – objašnjava on.
‘Startovao me gej’
– Pre 15-ak godina vozio sam jedan stariji auto, gde se brava sa suvozačeve strane otvarala veoma teško i to sam mogao samo ja. Gospodin kojeg sam tada vzio do Liona, naravno nije mogao sam da povuče bravu, pa sam morao ja. Pošto je bilo leto, bio sam u majici na kratak rukav. Zamolio sam ga da ja povučem ručicu i pružio sam ruku, onako preko njega. On me je uhvatio i rekao: ”Jao, kako vi imate jaku ruku”.
Osim toga što je njegov posao da prevozi ljude, ovaj taksista je veoma human.
– Vozio sam jednog čoveka koji nije imao para, u stvari, imao je taman toliko da ode do autobuske stanice. Doveo je bolesnu ženu na VMA, a prethodno mu je sin preminuo. Odvezao sam ga i nisam naplatio, naravno. ”Drugačije ne mogu da ti pomognem, ali te pare sačuvaj za hleb i mleko”. Čovek je otišao uplakan, a ja taj trenutak neću zaboraviti nikada u životu – završio je priču svedok svakodnevnih dešavanja na ulicama Beograda, taksista Boris Stojilović.
