Ekipa Dnevno.rs posetila je jedno romsko naselje u Beogradu, čiji su stanovnici bili raspoloženi da pričaju o svom životu i svakodnevnim problemima sa kojima se susreću.
U Tošinom Bunaru, postoji jedno od „divljih” naselja. Na samom ulazu u njega stoje stari frižideri, pohabane fotelje, gomile novina, papira i kartona, koje strpljivo čekaju da ih žitelji ovog naselja prodaju.
Turobno naselje, čije krovove i zidove od kartona i lima pomera beogradska košava, leži na blatu i baricama, koje je kiša napravila.
Ovo malo romsko naselje je prava mala zajednica, koja ima svog starešinu. A, njegova svrha je kao i svakog starešine da kao najstariji i najmudriji rešava sve probleme zajednice. Od malih kavgi, preko brige o tome kako nabaviti ogrev.
Jovan S. (60) je je za Dnevno.rs ispričao sve o životu ljudi koji žive u ovom naselju i njihovim problemima:
– Ja sam starešina ove male zajednice, i zadužen sam da na neki način brinem o svima njima – počinje svoju priču čovek.
Jovan sa svojom porodicom u ovom naselju živi ceo svoj život.
– Imam 60 godina, ja sam rođen ovde. Istina, ovde nisu neki uslovi za život, ali navikao sam…za bolje ne znam. A, pravo da vam kažem, ne znam da li bih želeo da se selim. Navika je čudo – objašnjava sagovornik.
On kaže da su uslovi života u ovom naselju teški, ali da ima i gorih.
– Pa, evo vidite, kuće su nam od lima, kartona, poneka je i od cigle. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Leti je nezgodno, ugreje se taj lim, pa je prevruće „živi se zapalimo”. A, opet kad je ova košava, duva kroz sve otvore, sve mislim oduvaće nam krov, a tek sneg… hladno sačuvaj Bože. Ali, ima i gorih naselja od ovog – priča nam starešina.
Pored tekućih problema, posebno se, prema Jovanovim rečima, izdvaja jedan.
– Mi se svi grejemo na drva, kad ih nabavimo sve podelimo na „ravne časti”, međutim, zime su hladne, pa nam se dešavalo da nestane drva. To je veliki problem, svi se posmrzavamo. Ali, lako je za nas starije, nego ima dosta dece. Sami znate, deca su najosetljivija – priča čovek sa setom u glasu.
Jovan kaže da nemaju puno, ali da i to malo novca zarade pošteno.
– Svi ovde radimo, neko je u Gradskoj čistoći, dosta njih pere prozore na automobilima, a dobar deo nas skuplja stare novine, kartone, plastiku. A, onda to što skupimo prodamo. Nije to neka zarada, ali poštena je i obezbedi nam ono najosnovnije – iskren je on.
Starešina naselja objašnjava da se trude i da školuju svoju decu.
– Sva deca idu u školu, neko samo osam razreda, a neko u srednju, na zanat…teško je, sve zavisi kako njihovi roditelji zarade. Ali trudimo se, jer se nadamo da će im škola doneti bolju budućnost – ističe Jovan.
Borba sa rasizmom i huliganima
Otkriva da su nekoliko puta imali ozbiljne probleme, jer su im noću u naselje bacali koktel-bombe.
– Mi smo miroljubivi, nikog ne diramo i ne izazivamo. Živimo najnormalnije, i mi smo ljudi od krvi i mesa, nismo životinje. Ali, imali smo par puta probleme, jer su nam neki narkomani bacali koktel-bombe uveče. To su ružne svari, koje vas uplaše, neko može da strada. Imamo strah od tih nepredviđenih situacija. Ali, šta ćeš? Život je sam po sebi opasan – „baca” pogled u daljinu i uzdiše.
Ne plaše se raseljavanja, jer misle da taj kraj nije zanimljiv za investitore.
– Ovi što su živeli kod naselja „Belvil,” dobro su prošli čuo sam. Kažu da su dobili neke stanove u Mirijevu. A, ovi koji su živeli ispod „Gazele” – ništa. Oni su otišli u druga naselja.
Mi se ne bojimo iseljavanja, mislim da ovaj deo nije zanimljiv za izgradnju. I mislim da će još puno generacija živeti ovde – zaključuje svoju priču Jovan, stanovnik romskog naselja u Beogradu, i moli da njegovu sliku ne stavimo na sajt, jer, kako kaže, ipak živimo u Srbiji.
