Novobeogradske blokove često, pomalo nepravedno, smatraju betonskom džunglom. Međutim, iako ovaj deo prestonice ima dosta zelenila, deka Milenko je smatrao da to i dalje nije dosta, te se pre mnogo godina dao u veliki posao dodatnog oplemenjivanja svog Bloka 62.
Blok 62 naći ćete pred sam kraj Beograda, blizu izlaska za Surčin, i ako neki od Blokova i zaslužuju epitet „betonske džungle“, to je sigurno taj deo oko Bloka 62, kome je urbanizacija otela i to malo zelenila koje je imalo, pa na mestima nekadašnjih velikih livada kao pečurke niču velike prodavnice.
Jedan deo, onaj pod ingerencijom skromnog deke Milenka, odoleva urbanizaciji. Do ovog deke teško je doći, iako svi znaju za njega. Deka Milenko, naime, ne želi da razgovara o svom hvale vrednom trudu, pa o svom voćnjaku govori samo sa komšijama i prijateljima.
Na pitanje kada je i kako uopšte nikao njegov voćnjak, ovaj vremešni deka odgovara zagonetno i kratko, kao da se samo po sebi podrazumeva zbog čega neko dugi niz godina ulaže i vreme i trud u voćnjak sa koga uopšte i ne bere plodove.
Voćnjak je, kako nam je ispričao, nastao iz šikare koja je tu devedesetih godina prošlog veka bila toliko zapuštena da narod tim delom Bloka nije ni prolazio u strahu od zmija.
Tada je čika Milenko, u dogovoru sa par prijatelja, uzeo kosilicu u ruke, raščistio prostor, a odatle je sve krenulo samo. Kaže da je, u vreme kada je imao više snage, voćnjak brojao i do 400 sadnica. Tu se zaista može naći svega – orasi, trešnje, višnje, breskve, kajsije, samo su deo asortimana koji nudi ovaj voćnjak usred betona. Alat je skupio sa svojim prijateljima i komšijama, od kojih mnogi, sa tugom konstatuje, više nisu među živima.
Sve sadim sam, od koštica. Tu ima starih vrsta voća koje više niko ne sadi. Recimo, ovo su vinogradarske breskve, šeftelije koje jesu sitnije, ali neuporedivo ukusnije od ostalih, a pored toga, otporne su na bolesti i ne treba im nikakvo prskanje“ – kaže čika Milenko, dodajući da većinu semenki pribavlja sam, a orasi su iznikli neplanirano.
„Prvi orah, a i svi ostali za njim, iznikli su tako što su ptice donosile i bacale orah direktno u rupe ili kraj rupa koje sam pripremao za sadnju drugih stvari, gotovo kao da su i one htele da učestvuju u biranju voća. Rešio sam da ostavim to kad su već donele, i tako sada u voćnjaku imam i par neplaniranih oraha“ priča nam Milenko, koji je često u svom voćnjaku, jer posla uvek ima.
Čak i kompost pravi sam, od sena i vode, tako da u voćnjak ne ulaže novac, već samo veliki fizički napor. Iako ima preko osamdeset godina, sve poslove, kaže, obavlja sam. Nekada su mu komšije dojavljivale ko mu bere voće, dok ih napokon nije ubedio da voćnjak tome i služi.
„Ako se po trešnji ne penju deca, onda ne treba ni da se sadi“ – kategoričan je dobroćudni deka, koji kaže da je voćnjak otvoren za sve, ali i apeluje na berače da ne lome granje.
Deka Milenko nije se profesionalno poljoprivrednik, već, kako kaže, elektroinženjer slabih struja. Na pitanje kako je zalutao u voćarstvo, kaže da je najbolji odgovor dao jedan mlađani radnik „Gradskog zelenila“. Naime, kako kaže, kada su mu jednom davnom prilikom prišla dvojica radnika dok je radio u svom voćnjaku, jedan ga je pitao zašto to radi.
Ja sam se zbunio, nisam znao kako da mu odgovorim. Ali, onda mi je u pomoć pritekao drugi radnik koji mu je rekao: „Pa šta pitaš gluposti, vidiš da voli drveće“ – otkrio nam je Milenko motiv iza ove voćne oaze na asfaltu.
A šta će se desiti ako neki trgovinski lanac odluči da na tom delu zemljišta izgradi svoj market? O tome ova starina ne razmišlja previše:
„Nekada smo imali dobre urbaniste, koji su planirali na duže vreme, i ostavljali prostor u gradu kako bi se kasnije na njemu izgradilo ono za šta ljudi procene da je potrebno. Što se mene tiče, iza mene ostaje voćnjak, a buduće generacije neka odluče da li im je potreban. Ako ga žele, neka ga sačuvaju, ako ne, neka grade šta im treba“ – zaključuje razgovor o svom voćnjaku vremešni Milenko, i vraća se svom poslu, a nama ostavlja da razmislimo – da li ćemo trešnje uskoro brati ili kupovati ispred zgrade?
