Ovako se se od legendarnog glumca Milorada Mandića Mande oprostili njegovi prijatelji iz pozorišta Boško Buha, u kome je i sam bio upravnik. Saopštenje prenosimo u celosti

 

“Pišemo ove reči, ali sve vreme očekujemo da se on pojavi i da baci pogled da vidi kako

smo to sročili. Teško je poverovati da se to neće dogoditi.

Kažu da najveći umiru na sceni. Mi znamo da je on bio najveći. Nikada nismo mogli da

idemo u korak sa njim, morali smo da trčimo. On bi za jedan dan uradio koliko niko od

nas ne može da zamisli, a svakog dana je dolazio u Buhu sa onoliko snova koliko ljudi

nemaju ni za ceo život. U njegovom srcu je bilo toliko želja i ljubavi da ono ni samo

nije moglo da ga isprati.

Manda je zaspao u kostimu Kapetana Kuke, ali mi znamo da je on bio Petar Pan, večiti

dečak koji je mnogo želeo, mnogo sanjao i koji je neprestano leteo.

Zato ipak i dalje ne verujemo da nije više sa nama, i obraćamo mu se direktno, jer znamo da može da nas čuje: Mando, hvala ti, volimo te i čuvaćemo te! I čuvaćemo naše pozorište!

Rođen je 3. maja 1961. u Beogradu. Diplomirao je glumu na FDU u Beogradu u klasi

profesora Vladimira Jevtovića. Na svojoj matičnoj i na mnogim drugim scenama odigrao

je preko trideset pozorišnih komada, snimio preko dvadeset igranih filmova, preko

petnaest tv serijala.

U svom matičnom pozorištu Boško Buha debitovao je 9. marta 1987. predstavom “Bajka o Vuku i Srbima” Milovana Vitezovića u režiji Milana Karadžića. Od tada do danas,

ostvario je niz značajnih uloga u predstavama “Sumnjivo lice” Branislava Nušića u

režiji Milana Karadžića, “Klasni neprijatelj” Najdžela Vilijamsa u režiji Aleksandra

Lukača, “Viđenje Isusa Krista u kasarni VP 2507” Iva Brešana u režiji Milana

Karadžića, “Au, što je škola zgodana” i “Rokenrol za decu” Ljubivoja Ršumovića u režiji

Milana Karadžića, “Put oko sveta” Branislava Nušića u režiji Dejana Mijača,

“Bogojavljenska noć” Viljema Šekspira u režiji Bojane Lazić, “Dečko koji obećava”

Nebojše Pajkića u režiji Žanka Tomića, “Petar Pan” Ivane Dimić u režiji Milana

Karadžića, “Svojta” Nebojše Romčevića u režiji Nikole Zavišića, itd. Za uloge u “Putu

oko sveta” i “Bogojavljenskoj noći” dobio je godišnju nagradu kuće Gita Predić Nušić.

Uporedo sa radom u matičnoj kući, radio je i u drugim pozorištima. Igrao je u

Jugoslovenskom dramskom pozorištu (“Spaseni za dlaku”), Zvezdara teatru (“Tri sestre”,

“Ljubavnik velikog stila”, itd), Narodnom pozorištu u Beogradu (“Izbiračica”), itd.

Radio je i na filmu (“Ivkova slava”, “Mi nismo anđeli 2,3″, “Jesen stiže dunjo moja”,

“Sivi kamion crvene boje”, “Pljačka Trećeg rajha”, “Mrtav ladan”, “Ringeraja”,

“Apsolutnih sto”, “Rane”, “Tri palme za dve bitange i ribicu”, “Lepa sela lepo

gore”…)…i televiziji (Vratiće se rode”, “Selo gori, a baba se češlja”, “Ravna gora”,

“Jagodići”, itd).

Pored godišnjih nagrada svoje kuće, dobitnik je i Zlatnog ćurana na festivalu Dani

komedije u Jagodini, dve nagrade Joakim Vujuć, Zlatne značke Kulturno prosvetne

zajednice Beograda, Plekete Jugoslovenske kinoteke, itd.

Značajan deo svoje bogate karijere posvetio je upravo najmlađima. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih snimio je preko dvesta sedamdeset epizoda serije „Bajke za laku noć“, kao i popularnu dečju emisiju „S’ one strane duge“, i tada je postao jedan od

najprepoznatljivijih i najcenjenijih glumaca za decu.

Bio je upravnik Pozorišta Boško Buha.

Iza sebe je ostavio četvoro dece – Marka, Mariju i Filipa koje je dobio u braku sa prvom

suprugom Ksenijom, i Andriju koga je dobio sa Anastasiom.

Datum sahrane i komemoracije biće objavljen naknadno.”