GSP "Beograd" kuburi sa rezervnim delovima, opremom i neophodnim alatom. Od ukupno 1.280 vozila, prevozi 860 u špicu, a 700 van njega. Za delove se godišnje potroši 800 miliona dinara, što nije dovoljno
Majstori u GSP “Beograd” godinama rade pomoću štapa i kanapa. Uprkos njihovom trudu da osposobe što veći broj vozila kako bi bezbedno i kvalitetno prevezli Beograđane, neretko baš oni ponesu i teret krivice da posao nisu uradili kako treba. Međutim, pravi razlog što najveći gradski prevoznik sa samo dve trećine voznog kapaciteta pruža usluge stanovnicima prestonice je – nedostatak delova, ali i alata.
Prema podacima reprezentativnog sindikata “Nezavisnost”, na održavanju voznog parka GSP radi 1.235 radnika. Ukupan broj vozila je 1.280, a samo 860 je u saobraćaju u špicevima, dok je van tog termina u proseku oko 700 vozila na ulicama.
– Ono što je evidentno kada se vide ove brojke je velika razlika između inventarskog broja vozila i vozila u saobraćaju – 420 – kaže Dejan Danojlić, predsednik GSP sindikata “Nezavisnost”. – Veliki broj vozila stoji zbog nedostatka rezervnih delova.
Prihod koji GSP ostvaruje nikako nije mali, iako je prisutan problem naplate privatnog operatera, ali je procenat koji GSP dobija od osnivača i “Apeksa” tek toliki da pokrije plate zaposlenih i troškove goriva – objašnjavaja Danojlić. – Takođe, privatni prevoznici dnevno dobijaju po 50.000 dinara za svaki autobus u saobraćaju, plus 153 dinara po pređenom kilometru. Lako može da se izračuna koliki je to trošak za grad i koliko bi to novca bilo za GSP kada bi radili pod istim uslovima. Godišnje grad Beograd za GSP izdvaja oko 120 miliona evra.
Direktor GSP “Beograd” Željko Milković kaže da godišnje ovo preduzeće raspiše 400 tendera, što je u proseku 1,5 poziva dnevno.
– Nisu sve nabavke problematične – dodaje Milković. – Recimo, za maziva, ulja nema problema, dok za nabavku nekih specifičnih delova, gde nam treba dva-tri komada, niko neće da se javi. Imamo problem pri nabavci i zato što nam vozni park nije unificiran. Samo autobusa imamo 14 različitih tipova. Od nekih modela je ostalo samo dva autobusa, a stari su 15 godina. Niti možemo da nabavljamo delove za njih, niti da ih rashodujemo dok ne nabavimo nova vozila.
Nekada službe koje rade procenu vrednosti omanu, pa tender mora da se ponovi. Dešava se da se neka nabavka ponavlja i četiri puta.
– Devedeset odsto nabavki ide preko tendera. Teško je, ali snalazimo se. Da bi sve funkcionisalo na kupovinu rezervnih delova trebalo bi da ide 10 odsto budžeta. Mi smo sada na šest odsto, a pre tri godine za ovu svrhu opredeljivano je svega četiri odsto budžeta firme.
Prema rečima prvog čoveka GSP, za delove se godišnje potroši 800 miliona dinara, što nije dovoljno.
– Do 500.000 dinara vrednosti nabavke možemo da kupimo bez raspisivanja konkursa, međutim, jedna pumpa visokog pritiska košta 100.000. Nabavkom samo pet takvih delova mi ispunjavamo kvotu, a u voznom parku je 600 autobusa. Nastojimo da smanjimo probleme, i zasada uspevamo da realizujemo 75 odsto nabavki, što je u odnosu na prethodne godine, kada je realizacija bila na 45 odsto, pomak.
PROBLEM I RADNA ODELA, CIPELE, RUKAVICE
Osim ISO standardizacije kvaliteta, u GSP je aktuelno i uspostavljanje sistema zaštite zdravlja i bezbednosti na radu i dopuna standarda koji je za potrebe GSP izradio Institut za istraživanje i projektovanje u privredi.
– To bi imalo smisla kada bi bili ispunjeni svi uslovi za zaposlene, ali kada se uzme u obzir da radnicima u poslednje dve godine nije podeljena HTZ oprema – radna odela, rukavice, cipele, kape – sve to gubi smisao – dodaje Danojlić. – ISO standardima, osim pravilnog odlaganja otpada, predviđena je i upotreba odgovarajućih alata, prilagođenih vozilima nove generacije opremljenih agregatima po standardima evro 4 i evro 5. A u GSP se još radi sa alatima starim i po nekoliko decenija.
