Otac urgentne medicine, koji je spasio nebrojano mnogo života tokom ratnih devedesetih godina prošlog veka je, kako su mediji već pisali, zbog teškog zdravstvenog stanja bio priključen na kiseonik.
U svojim poslednjim reima dr Lazić je naveo da mu čast nije dozvoljavala da se sklonli uprkos godinama i bolestima i da ne želi da ode tiho, već onako kakav je bio ceo život.
“Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratistu 4 godine, za vreme Nato bombardovanja. Neću da odem tiho hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje sestre koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.
Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom “Marš na Drinu”.
Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.”
