Konferencije o Zapadnom Balkanu do sada su služile tek da se zabašuri nespremnost EU da primi nove države, piše Tomas Braj, dopisnik agencije dpa za Dojče vele.
U ponedeljak se u Parizu održava treća konferencija.
Balkan ne oskudeva u političkim konferencijama. Pre četiri sedmice su lideri regiona u Sofiji slavili 20 godina „Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi“.
Više od osam godina se državnici iz regiona sastaju o okviru „Regionalnog saveta za saradnju“. Krajem maja su šefovi država jugoistočne Evrope održali godišnji samit u Sarajevu u okviru procesa „Brdo-Brioni“.
I pored svega toga, Nemačka je pre dve godine lansirala novi format poznat kao Konferencija o Zapadnom Balkanu. Posle Berlina (2014) i Beča (2015), sada se, u ponedeljak 4. jula, sastanak održava u Parizu.
Šefovi država i vlada Srbije, Albanije, Makedonije, BiH, Crne Gore i Kosova trebalo bi da se sastanu s najvažnijim političarima EU, Nemačke, Francuske, Austrije i drugih zemalja Unije. Zvanični cilj: balkanske zemlje treba brže približiti Briselu.
Nespremnost na proširenje
Začkoljica je u tome što u dogledno vreme neće biti proširenja EU – to su između ostalih rekli šef Evropske komisije Žan-Klod Junker i predsednik Bundestaga Norbert Lamert. Nakon što su se Britanci izjasnili za bregzit, spremnost da se u Uniju uvode nove članice praktično je nepostojeća. Konsolidacija pre proširenja – to je sada briselska dogma, piše “Dojče vele”.
Ipak, u Briselu postoji čitava horda političara, diplomata i stručnjaka kojima je posao da pripremaju balkanske države za članstvo u Evropskoj uniji. Taj tim predvodi komesar za proširenje Johanes Han sa evropskim parlamentarcima zaduženim za region poput nemačkog demohrišćanina Dejvida Mekalistera, izvestioca za Srbiju. Oni ponavljaju da je i dalje na snazi „obećanje“ Evropljana zemljama Balkana dato na konferenciji u Solunu 2003. Tada je rečeno da EU nije potpuna bez Balkana.
Stručnjaci redovno putuju u balkanske zemlje i tamo uveravaju domaćine i novinare da je „pristupna perspektiva neokrnjena“. Ponekad, kad se okuraže, čak navode i konkretne godine kada bi neka zemlja mogla da pristupi EU. Tako su bosanski mediji prošlog maja slavili kada je šef tamošnjeg predstavništva EU Lars-Gunar Vigemark prevideo maloj zemlji članstvo kroz deset godina.
Politika milijardama
Jaz između zaustavljenog proširenja Evropske unije i uvek novih obećanja očigledno bi trebalo da premoste Konferencije o Zapadnom Balkanu. Evropska unija želi da održi državice jugoistočne Evrope u dobroj veri sa 12 milijardi evra za period od 2014-2020. godine. Tu je recimo novi autoput duž Jadrana ili od Niša do Prištine ili modernizacija propale železničke veze između Beograda i Sarajeva. Ili osnivanje radionice mladih iz bivših zaraćenih republika po ugledu na nemačko-francuske odnose.
Ipak, politika koju je EU na Balkanu vodila uz pomoć svojih milijardi, posle deceniju i po otkriva više problema nego rešenja. Iako je Brisel pre tri godine isposlovao dogovor tradicionalnih neprijatelja Srbije i Kosova, gotovo nijedna tačka nije sprovedena. Ni posle više od godinu dana Uniji ne uspeva da svojim posredovanjem sredi politički haos u Makedoniji. Brisel nema uspeha ni u decenijskoj svađi Skoplja i Atine o imenu Makedonije.
Članica EU Hrvatska i kandidat za EU Srbija su prošle godine vodile višenedeljni trgovinski rat. Duboko zavađeni narodi Bosne su razjedinjeni oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju tako da ovaj ne može stupiti na snagu. Gotovo da se više i ne priča o tlačenju medija, manipulisanom pravosuđu, sveprožimajućoj korupciji u svim ovim državama. Građani reaguju masovnim odseljavanjem – u pravcu Evropske unije.
