Šerbedžija: U Sarajevu ovoga puta nema humora, ima samo očaja i besa

Rade Šerbedžija je bio među Sarajlijama koji su protekle subote izašli na ulice svoga grada kako bi digli glas za socijalnu pravdu i protiv korumpiranih političkih elita u Bosni i Hercegovni. Rade je bio među njima i početkom devedesetih, na antiratnim demonstracijama. 'Morao sam se u Sarajevu pridružiti ljudima, čuti ih, dati im podršku'.

Bili ste u Sarajevu sa građanima koji su digli glas protiv političkih elita, za socijalnu pravdu. Dali ste im podršku. Kako ste se osećali na ovim protestima?

Nisam došao ciljano zbog toga. Išao sam u Zenicu da održim koncert povod 60. godišnjice proslave Zeničkog pozorišta. S porodicom sam došao u Sarajevo  avionom. Dočekale su me demonstracije.

Ne mogu da se pravim nezainteresovan za to što se događa, bilo gde u svetu. Morao sam otići lično da se uverim kako to izgleda, ko su ti ljudi, šta traže, šta govore. Mislim da je to dužnost svakog čoveka koji se bavi javnim poslom, koji ima prepoznatljivo ime, čije se reči citiraju i ljudi razmišljaju o njima.

To sam činio i pre, kada su bili svi ti teški trenuci za narod u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je to dužnost svakoga od nas javnih ličnosti: pisaca, glumaca, slikara, režisera, novinara, naučnika. Oni moraju dati u takvim vremenima svoje mišljenje, upravo zbog toga da bi se prava energija uspela suprotstaviti lošim energijama i zamislima, mislim tu na razne nacionalizme, koji su se dešavali u tim vremenima.

Ovo je radnički protest, i ne samo radnički, nego protest nekih nevoljnih, jadnih, osiromašenih, bespomoćnih ljudi. Osećao sam se grozno, jedva sam govorio. Nisam mogao ništa suvislo izreći, gledajući te jadne ljude, gladne, žedne, bose, gole, na kiši. To su ljudi kojima je dogorelo do nokata. Oni nemaju nikoga da stane iza njih, da im odbrani ono najminimalnije ljudsko dostojanstvo koje nas razlikuje od životinja. Oni nemaju doslovce da kupe kilogram hleba svaki dan, da se prehrane. To su strašne stvari.

S druge strane, postoje stvarno enormno bogati ljudi u tim istim našim užasnim kolosima u kojima živimo. Oni se bogate, neki su korumpirani. Svuda postoje takvi procesi, javni su i poznati, od Hrvatske, preko Srbije, do Bosne i svih bivših republika nekadasnje države. To je strašna stvar. Ne postoji društveni sistem, izgrađen ispravno kao država, koji je kadar da zaštiti svoje bespomoćne stanovnike i ljude koji žive u tim državama. Sve je prepušteno jednoj stihiji novih odnosa, jednom brutalnom kapitalizmu koji nema za to osećaja i baš ih briga. Napisane su o tome i pesme i romani u XX i  XIX  veku, kada su ljudi počeli, u ime proleterske klase, pisati romane, filozofske ideje o društvenom uređenju. Užasno je dokle je došao upravo taj proleterski sloj društva, do kojih je niskih grana dospeo.

Ponovo smo u situaciji kada su se pisali romani o besprizornim i jadnim ljudima, njihovoj deci koja umiru, jer roditelji nemaju novca da kupe lek, da im spase život.

Kada upoređujete ove proteste sa onim antiratnim, od pre 20 i više godine, koje su vas emocije pre nekoliko dana obuzele kada ste bili u Sarajevu na ulici sa tim ljudima?

Tada je bio osećaj neke gorčine i očaja prema svetu i Evropi, nadmenoj, koja je dopustila da se u sred Evrope događaju takvi krvavi obračuni. Tada je bio bes, pre svega, prema našim nacionalističkim liderima, koji su zakuvali celu stvar i napravili užas u toj zemlji. Toliko je naroda izginulo i ostalo bez domova. Kada prolazite danas kroz te krajeve, još uvek vidite izgorele ruševine i napuštene kuće. To je bio osećaj gorčine, bunta, želje da se borimo protiv toga sa prijateljima, borcima za mir na tim prostorima, koji se nisu hteli svrstati ni u jednu nacionalističku ili nacionalnu podelu ili partiju. Međutim, to je bio osećaj gorčine jer ništa nismo mogli napraviti.

Ali danas, to je osećaj beznađa, da ne možeš ništa napraviti jer je sve okovano bankama, ugovorima i užasom. Ali u biti svakog čoveka je da se nada i da se mora nešto napraviti. Inače šta? Prepustimo se beznađu, bezumlju, ti ljudi će se početi braniti kao životinje. Nije ni čudno što neki očajnik, nakon policijske agresije, baci neku baklju. To je životinjski nagon u čoveku.

Što su vam Sarajlije najčešće govorili?

Ljudi su bespomoćno plakali, grlili me i ljubili i rekli: „Hvala da si ti došao jer nije niko drugi”. Pa i u tome ima nešto. Ne znam razloge toga, ali mora da se dođe. Počeće dolaziti. Bilo je toga u Tuzli.

Ljudi se organizuju. Napravili su Parlament, gde na miran način izlaze i govore o svojim teškoćama, o tome šta bi trebalo napraviti. Neki to vode i regulišu, pokušavaju tome svemu dati jedan pravi smisao. Traže neke zahteve i čekaju  odgovore, da se nešto napravi i da se nešto menja. Treba u to verovati i treba svako na svoj način podržati takve stvari.

Da li je ostao duh Sarajlija isti, uprkos svemu?

Nešto vrlo čudno, ali različito, što u nekom smislu može biti zabrinjavajuće i opasno. Sarajlije, ali uopšte naš narod, ima smisla za humor. Čak i u najtežim trenutcima su znali praviti viceve. Ovoga puta nema humora. Ima samo očaja i besa.

Što bi ste vi kao svetski poznati glumac, intelektualac poručili građanima BiH?

Da pokušaju slediti demokratske puteve, poput  otvorenog  parlamenta. Da se na osnovu toga uključi celo društvo, i intelektualci i studenti i radnici i ovi koji su izabrani od naroda. Ne možemo reći da svi političari nisu dobri. Na osnovu čega? Valjda iz nečega može da se vidi šta je ko radio i kako šta radi. Oni koji su krivi, koji nisu napravili ono što su trebali uraditi, što je njihova dužnost, da zastupaju interese svih slojeva društva, oni se moraju menjati i pustiti mesto novim, drugim ljudima, koji će pokušati to napraviti. Oni s pravom traže vladu eksperata, koja će se pokazati sposobnijim i koja će moći nešto bolje napraviti za to društvo. U biti je svakog društva da mora da se menja, da čine bolje. Ako nešto ne ide dobro – menjaj to!



loading...