Prošlo je godinu dana od kako Srbija živi i umire s koronom. Sve što je pre toga bilo čini se kao neki davni prošli život. Bilo je trenutaka kada nam se činilo da držimo glavu iznad vode i da je stari život ipak moguć, ali na godišnjicu borbe s ovim opakim neprijateljem ponovo smo na visokim brojkama inficiranih. Ipak, vakcina je tu, kao svetlo na kraju ovog mračnog tunela, a Srbija je po broju vakcinisanih na samom vrhu u svetu.
Lekari su najveći heroji ove borbe. Jedan od njih je i dr Nikolić, koji se za “Blic” priseća prvih dana marta prošle godine.
“Kada su pacijenti počeli da pristižu u kovid bolnicu, anesteziolozi, infektolozi, virusolozi i ostalo medicinsko osoblje bili su ti koji su čekali prve pacijente. Niko nije želeo da izgubi nekoga, a, Ipak, ta nova pošast polako ali sigurno pronalazila je put do ljudi i polako punila klinike. Od samog početka na prvoj liniji odbrane našla se Infektivna klinika niškog Kliničkog centra, lekari, anesteziolozi danima su se borili da spasu živote pacijenata, među njima bila je i doktorka Bljana Natić Ljumović, koja je četvrta žrtva korona virusa u Srbiji.”
Tog 24. marta niški lekari pokušavali su da sačuvaju život ne samo pacijenata dopremljenih u bolnicu, već i svoju koleginicu koja je bila na respiratoru.
– Nažalost, sve je počelo tako što smo prvo izgubili svoju koleginicu koja je bila ginekolog, bio sam dežuran, i tu noć nikada neću moći da zaboravim. Kasnije smo izgubili i čoveka koji je ostavio veliki legat na ceo klinički centar u Nišu a i šire, a to je veliki dr Laza, Miodrag Lazić, direktor Urgentnog centra Niš. Izgubili smo i omiljenog anestetičara Sašu Seferovića, bilo je jako teško vratiti se u normalni svakodnevni rad, ali nije imao ko, morali smo. Godinu dana nakon svega, o virusu se i dalje jako malo zna. Promenili su se terapijski protokoli i Bogu hvala imamo veći broj uspešno izlečenih pacijenata. O naporima lekara i medicinskih tehničara u crvenoj zoni, ali i samim izazovima koje je pred sve nas postavila pandemija koronavirusa bilo je dosta priča, svakako godinu dana je prošlo, a skoro kao da smo na početku – priča za “Blic” dr Nikolić.
Lekari, medicinsko osoblje, higijeničari, portiri, vozači, svi oni naši su heroji, a ono što nikada nećemo zaboraviti jesu njihove danonoćne brobe da sačuvaju život svakog prispelog pacijenta.
– Svaki moj kolega, u ovoj borbi nesebično daje sebe, svoje znanje, vreme, misli, sve što može, kako bi pomogao pacijentima. To su nekad i naše kolege, i komšije, to su ljudi koje ne poznajemo, ali ih upoznamo kada nam dođu u bolnicu. Nikada neću zaboraviti Vaskrs, i kada su dvojica braće ležali istovremeno u bolnici. Stariji brat zamolio je da poseti mlađeg kako bi se po tradiciji kucnuli jajima. Rekli su jedno drugom da su dobro, da se bore, a onda kada se stariji vratio u svoju sobu, mlađi mi je rekao, “nemojte doktore da on dolazi ovamo, osetljiv je i brižan, brine o meni kao o mlađem bratu”. Nije prošlo puno vremena, mlađi brat je preminuo. Toliko priča, ljudskih sudbina “napisano” je među bolničkim zidovima nekim nevidljivim perom za ovih godnu dana. Ja ih nikada neću zaboraviti, svaki pogled, svaku reč, svaku molbu, svaki vapaj, ali i ono što najviše volim da čujem “zbogom doktore, hvala na svemu, vidimo u nekoj boljoj prilici” – priča dr Nikolić.
U ovoj borbi s nevidljivim neprijateljem niko nije nikakav heroj, kaže mladi anesteziolog, ono na šta je većina ponosna, kao i on sam, jeste da su od samog početka svi zajedno bili podrška jedni drugima.
– Pored medicinske pomoći, pacijentima je trebalo pružiti i psihološku pomoć. Podjednako je važan pristup pacijentima i sa psihološke i fizičke strane. Jasna je preporuka da ako želimo da se vratim normalnom životu i srećnim trenucima, moramo pristupiti imunizaciji i pridružavati se svih mera. Inače, ova priča ko zna kada će biti gotova, a kao da se vrtimo ukrug – zaključuje dr Nikolić.
“UMIREMO U TIŠINI”: Osim lekara, evo koliko je MEDICINSKIH SESTARA PREMINULO od korone u Srbiji
