U obrazloženju odluke, predsednik Mehanizma Teodor Meron konstatovao je da statutom i pravilnikom suda nije predviđeno ulaganje žalbe na pravosnažnu presudu koju izrekne apelaciono veće.

Meron je podsetio da Šešelj može da zatraži reviziju presude na osnovu novootkrivenih činjenica, ako ih ima, koje bi mogle pokazati da je presuda bila nepravična.

Kao primer uspešne revizije, Meron je naveo poništavanje pravoznažne presude u procesu bivšem oficiru JNA Veselinu Šljivančaninu, kome je kazna zatim bila umanjena.

Predsednik Mehanizma, međutim, ističe da Šešelj nije ukazao na greške u pravosnažnoj presudi, već se bavio procedurom.

U zahtevu da mu se omogući ulaganje žalbe, Šešelj je tvrdio da je nemogućnost ulaganja žalbe “nezamisliva situacija, pogotovo kad se radi o preinačenju oslobadjajuće presude”. Osuđujuća presuda koja mu je izrečena, po Šešelju je, stoga, “presedan u međunarodnoj krivičnoj praksi”.

Apelaciono veće moglo je, tvrdi Šešelj, ili da mu potvrdi oslobadjajuću presudu, ili da naloži novo sudjenje. Po lideru radikala, “pravo na žalbu je univerzalno i ne može biti ukinuto”.

U odgovoru na taj Šešeljev zahtev, tužioci su naveli da je presuda apelacionog veća “konačna” i da statut sudskog Mehanizma, pravnog naslednika Haškog tribunala, ne daje pravo stranama na “ulaganje druge žalbe”, uključujući i situaciju kada je, kao u Šešeljevom slučaju, prvostepena oslobadjajuća presuda u žalbenom postupku preinačena u osudjujuću.

Tužilaštvo je naglasilo da je, po statutu suda, moguća samo revizija čitavog postupka, ako su ispunjeni odredjeni uslovi.

Na prvostepenu oslobađajuću presudu, Šešelj, koji se branio sam, nije uložio žalbu, ali je to učinilo Tužilaštvo. Delimično usvojivši tu žalbu, apelaciono veće Mehanizma proglasilo je Šešelja krivim za progon Hrvata iz Hrtkovaca i osudilo ga na 10 godina zatvora.

Prvostepenom presudom, Haški tribunal je Šešelja, 31. marta 2016, oslobodio optužbi za zločine nad Hrvatima i Muslimanima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH, 1991-93. Šešelj je tada bio oslobođen krivice za progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; deportaciju i prisilno premeštanje, kao i zločine protiv čovečnosti.

Tribunal je tom presudom utvrdio i da  Šešelj nije kriv za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine, kao kršenje zakona i običaja rata.

Delimično usvojivši žalbu tužilaca, apelaciono veće haškog Mehanizma, proglasilo je, 11. aprila ove godine,  Šešelja krivim za podsticanje i počinjenje progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini, 1992.

Apelaciono veće konstatovalo je da je Šešelj kaznu već odslužio, jer je u pritvoru u Hagu bio od 2003. do 2014. godine. Veće je, u svim drugim aspektima, odbacilo žalbu tužilaca na prvostepenu presudu kojom je Šešelj bio oslobođen krivice.

Pravosnažnom presudom potvrđeno je da nije postojao udruženi zločinački poduhvat trajnog i nasilnog uklanjanja Muslimana i Hrvata sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, koje bi bile uključene u novu državu pod srpskom kontrolom. Po optužnici, na čelu tog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, a jedan od učesnika bio je Šešelj.

Šešelj je na slobodi u Srbiji od novembra 2014. kada je, odlukom raspravnog veća Haškog tribunala, bio privremeno oslobodjen zbog bolesti, pre nego što mu je bila izrečena prvostepena presuda.