'Žalim za nedužnom devojčicom. Pa majka sam. Bože moj, da li je moguće? Brate moj, šta se to u tvojoj duši dogodilo?'
Zanemela Aleksandra Tomić, sestra Dragana Đurića, osumnjičenog za ubistvo devojčice Tijane Jurić. Zanemela porodica njenog supruga Darka. Komšije i prijatelji.
Klek kod Zrenjanina. Ovde žive Aleksandra i njena porodica, ovde je često dolazio njen brat Dragan. A pre dve nedelje sa bratancima je proslavio i svoj 34. rođendan. Sestra mu je pripremila tortu, pozvala komšije. Stravična vest o bratu ovu ženu je potpuno slomila. Oborila je tako da jedva ustaje. Pod teretom užasnog zločina za koji je Dragan osumnjičen, jedva je prikupila snage da, u petak, na nekoliko minuta izađe iz kuće.
Jedva je pristala da govori.
– Eto šta smo doživeli da strahujemo od svake vesti. Od susreta – kazala je jecajući Aleksandra Tomić. – Još ne verujem. Ili nisam u stanju da prihvatim da je to moj brat mogao da uradi. Volela bih da mogu da ga pogledam u oči. Da mu kažem… da mi kaže… zašto, brate moj?! Zašto?! Da li znaš kakav si strašan teret ostavio nama. Tvojim sestrićima. Kako će, brate, s tim teretom da žive?
Začuo se jauk. Svekar Drago i svekrva Vida sklanjaju mlađeg Aleksandrinog dečaka.
– Žalim za nedužnom devojčicom. Pa majka sam – kazala je kada se malo pribrala Aleksandra. – A Dragan je moj brat. Ja ga ovakvog ne poznajem. Moj brat je drugačiji. Bili smo veoma vezani, posebno posle smrti našeg oca. A to je bezmalo četrnaest godina. Bože moj, da li je moguće? Brate moj, šta se to u tvojoj duši dogodilo?
Poslednji put kada je dolazio, pre dve nedelje, zadržao se četiri dana (od 21. do 25. jula).
– Mislim da je bio petak, 25. Dragan je rekao da ide u Novi Sad – pokušava da se priseti Aleksandra. – U međuvremenu, u goste je došla naša majka Makivija. Dragan se vratio u subotu ili nedelju, zaista nisam sigurna koji je bio dan. I tada se sa mamom vratio u Surčin. Imao je još nekoliko dana odmora.
Dok Aleksandra Tomić govori, svaki minut presečen je pitanjem: „Da li je moguće? Kako ću sad? Mogu li da iznesem ovaj teret? Kako će majka, kako će deca?” Redovi jauka i jecaja presecaju i reči: „Žao mi je zbog te devojčice, žao mi je, majka sam”.
Priča nam da je od prvog dana, kada je čula za nestanak Tijane Jurić, Aleksandra podelila na svom fejsbuk-profilu apel za pomoć.
– Želela sam da je što pre nađu. Da se vrati roditeljima. Da ne pate – kaže nam. – Ali posle ove nesreće koja nas je pogodila, evo već dva dana stižu pretnje i uvrede. Zašto? Kome smo mi, moja porodica i ja, skrivili? A verujte, da sam znala bilo šta što bi nagovestilo nameru moga brata, ja bih ga sprečila.
