Život piše najlepše priče, teške, ali najlepše...

 

Mnogo je ljudi koji dopuste tragedijama i teškim situacijama da ih sabiju u ćošak i ne daju im da dišu. Drugi, kao ovaj čovek, izvuku najbolje iz najgoreg.

Zato i prenosimo u potpunosti njegovu životnu priču koju je ispričao za Fejsbuk stranicu “Ljudi iz Mumbaja”.

Jedne noći moja supruga je osetila oštar bol u abdomenu. U to doba noći nijedan taksi nije hteo da nas vozi i to me je frustriralo. Moja supruga je pobacila. Odrekao sam se karijere inženjera u velikoj indijskoj kompaniji i počeo sam da vozim taksi. Besplatno sam prevozio svakoga ko je morao da ide u bolnicu. Zarađivao sam 10 hiljada rupija mesečno od taksiranja, ali moj glavni cilj bio da prevozim ljude kojima je to preko potrebno i to kad god.

Ko god sedne u moj taksi, dobija vizitkartu sa mojim brojem telefona i očekujem da me kontaktiraju i u tri ujutru ukoliko se nešto hitno desi.

Pre nekoliko meseci dogodilo se nešto što me tera da i dalje nastavim da taksiram. Negde oko dva ujutru video sam dvojicu muškaraca kako panično mašu ka taksiju. Zaustavio sam se i video da je sa njima žena čije su tri četvrtine tela bile u opetkoinama. Mnogi taksisti pre mene su ih odbili i srce mi je bukvalno potonulo zbog toga. Ušli su u taksi i vozio sam kao manijak do najbliže bolnice. Narednih nekoliko dana sam navraćao da vidim da li je preživela i, zahvaljujući Božjoj milosti, jeste. Sada smo prijatelji i ona mi i dalje zahvaljuje za tu noć.

Nije sve u novcu. Na prethodnom poslu zarađivao sam 65 hiljada rupija i nisam bio toliko srećan kao što sam danas.

Imam 74 godine, govorim 11 jezika, moja deca rade u velikim privatnim kompanijama… ali ono što je najvažnije u mom životu jeste činjenica da sam do sad prevezao preko 500 hitnih slučajeva u bolnice i dao sve od sebe da im bar pružim šansu da prežive.

I, zato, budu li me doveka nazivali običnim taksistom, prihvatiću to rado i ponosno – ispričao je ovaj fantastični gospodin sa ulica Mumbaja.