Kada baka Ljuba mora da stigne negde tokom zime, ona prvo obuje svoje stare klizaljke i izađe na zaleđeno bajkalsko jezero, jer putna infrastruktura nije dovoljno razvijena kako bi u ovim krajevima mogao biti uspostavljen javni prevoz.

– Moje devojačko prezime je Markov. Rođena sam u maju 1941. godine. Čak i pre rata. Moje klizaljke su napravljenje 1943. godine.  Ne možete ni da zamislite koliko su teške! E, to znači da su dobro urađene – ponosno priča starica.

Ljuba klizajući po ledu prelazi veliku kilometražu veoma brzo uprkos godinama.

– Ima četiri kilometra u jednom pravcu, četiri u drugom, znači prelazim osam kilometara. Klizam od malena. U školu sam išla četiri kilometra na klizaljkama, a u proleće i leto smo pešačili do tamo – priseća se baka Ljuba.

– Sada me bole leđa, ali kada klizam bol prestaje. Kada je jak vetar, ja imam osećaj da letim. Otkopčam kaput i pojurim. Međutim, po nekad se i uplašim. Ako mi klizaljke upadnu u pukotinu na ledu, mogu da padnem na lice i polomom se. Kada smo muž i ja otišli u penziju, vratili smo se u moju porodičnu kuću. Kupili smo krave i napravili farmu. Sada čak imam i struju. Ja sada ovde živim sama i ne plašim se ničega – kaže baka.

Sama seče drva i sama se brine o stoci. Svako jutro ustaje u pola pet, skuva obrok za sebe i za pse, obiđe krave, očisti štalu i napoji životinje, piše “Stil”.

Sada priznaje da je po nekad mnogo umorna:

– Kičma me više ne sluša. Srce često preskače. Davno sam bila mlada. Sada više i ne čujem dobro: postala sam gluva – žali se baka.

Bez obzira na sve, ona odbija da Bajkalsko jezero zameni gradom.

– Surovo je Bajkalsko jezero. U jednom momentu je kao ogledalo, bistro i mirno, a već u sledećem momentu ga lome talasi. I tada pomislim: mora neko da bude ovde da ga gleda – tu neverovatnu lepotu – objašnjava baka Ljuba.

Priznaje da joj je ova kuća i mali posed oko nje sve u životu:

– Kada mi je muž umro, mogla sam da dignem ruke od svega i odem, ali nisam to učinila. Znam koliko je teško živeti ovde, živim tu od detinjstva. Ali ovo je moja očevina i žao mi je da je ostavim. Moji roditelji su stvorili ovo i kako ja sada to da ostavim? – pita se starica.

Na žalost mnogi koji dođu na Bajkalsko jezero ne vide njegovu punu lepotu:

– Leti, kada ovde nagrnu turisti, često znam da idem za njima i govorim im kako ne smeju da bacaju sveće, kako moraju da pokupe za sobom jer sve to završi u jezeru – objašnjava ona

– Da li je zaista toliko teško da zapalite ili pokupite smeće sa sobom i odnesete ga? Ali oni uvek iza sebe ostave smeće i sa time narušavaju lepotu Bajkalskog jezera. To me mnogo ljuti – priznaje starica uznemireno.