KAKVI SMO TO LJUDI POSTALI? OVO je status o kome bruji ceo region

Dunja Tadić, majka dečaka sa autizmom iz Zagreba, svojim statusom, posvećenom komšiji koji joj je nekoliko puta slao policiju na vrata, osvojila je Hrvatsku, ali i ceo region, piše mondo.rs

Njen status u roku od dva dana podeljen je više od 4.800 puta, o ovom slučaju bruji ceo region i ljudi ne mogu da se načude koliko su neki izgubili razumevanja i saosećajnosti u ovim turobnim vremenima. Majka autističnog dečaka dobila je pregršt reči podrške a mi njen status prenosimo u celosti:

“Komšija, pucaš u civila!

Dobar dan komšija ispod nas što živiš. Kako si ti danas?
Mi smo dobro, hvala ti na pitanju koje nikad nisi postavio.
Ja bar mislim da smo dobro jer znaš zašto? Zato jer Igor ako nije dobro on to ne zna reći. Ne zna ni pokazati.
Jer, zamisli, ti to sigurno ne znaš, autizam ne govori.
Zamisli, jednom nije spavao tri noći. Plakao je, vrteo se u krevetu, možda čak i ‘zavijao’ kako ti to kažeš, bacao se po podu.
Znaš kad je, dragi komšija, i mene iznervirao.
Mislim si bezobrazan, razmažen, zločest. Ma znaš kad sam se jedva suzdržala da ga bar malo ne puknem po guzi.
Treće jutro je ustao s otečenom desnom stranom. Njega je, dragi moj komšija, tri noći boleo zub. Ludački.
A ja nisam znala. Jer ne zna reći. Ni pokazati.
A ti si nam, možda, baš tih noći zvao policiju.
Policija mu ne može izvaditi zub, hvala ti ako si mislio da nam pomogneš. A ne može ni hitna. Jer, komšija, da bi se autizmu izvadio zub treba opšta anestezija.
A to se čeka na red. Šest meseci. Zamisli da tvog sina boli šest meseci zub? Ne možeš ni zamisliti, znam.
Ne možeš zamisliti ni operaciju nogu i gipseve na obje noge istovremeno 2 mjeseca. Pa svrbi ispod gipsa, pa boli, pa se ne možeš namjestiti, ne možeš spavati. Dva mjeseca.A ne znaš ni reći da te svrbi.
Mi ne moramo zamišljati, mi smo to prošli. Dva duga meseca, noći i dana – komada 60. Malo smo plakali, malo ‘zavijali’, kako ti to kažeš, a puno smo se i smejali.
Jer mi smo takvi. Smejemo se i kad nam je teško. OK, nekad i ‘zavijamo’. Zajedno. Vaaauuuuu, vaaauuuuuu!
Možda si nam baš neku od tih naših noći – komada 60, poslao policiju na vrata.
Zbog buke.
Buke koja nije muzika, mada je stalno slušamo, ali tiho, jer tako volimo.
Buke koja nije lupanje šnicli, jer, šta znam… Igor nekako više voli kuvano.
Zbog buke koja nije zbog zaigranosti dvoje zdrave dece koja eto, igraju košarku po stanu.
Ili koja eto, samo love jedno drugo jer su razigrani. I jer su deca.
Ti zoveš policiju zbog buke koja se zove autizam. To ‘zavijanje’, kako ga ti nazivaš s prezirom na licu, je način na koji Igor pokaže da mu se nešto ne sviđa.
Naprimer TI, koji dođeš u naš dom da nam kažeš da obložimo stan nekom izolacijom jer se tvoj sin plaši ‘zavijanja’ koje ti ne znaš kako da mu objasniš.
Šalim se da se ne sviđaš Igoru. Njemu se svi sviđaju. On bi tebi, komšija dragi, i danas da te sretne, pružio ruku, dao bi ti poljubac. On je takav.
Ima tu neku dušu koju retki imaju. Ima to neko veliko srce, ma ti takvo srce još nisi vidio 100% I znaš, on je jedno srećno dete.
I on je zaigran na taj svoj ‘autističan’ način, pa eto nekad malo potrči po stanu, nekad mu nešto ispadne jer, nisam ti to još rekla, ima malo i tremora.
Malo mu nekad drhte ruke. Ali to je od lekova. Nije od autizma. Od lekova za epilepsiju, ako te baš zanima.
I to ponekad, kad tako potrči, ja mu svaki put, al svaki put dragi komšija, kažem – ‘nemoj ljubavi, lepo hodaj, nemoj lupati nogicama’.
Zato što, komšija dragi, nismo mi divljaci niti smo neodgojeni ako imamo autizam, nema to veze jedno s drugim.
A, živeli smo 10 godina u stanu a da nam nikad niko od komšija nije zvonio zbog buke. Da ne kažem da nam niko nikad nije zvao policiju.
Evo sad ti prvi put. I drugi. Biće i treći, znamo se već. Obratila bih ti se lično ali veruj da ne mogu.
Ne mogu jer još nisam srela, evo za ovih 18 godina koliko Igor ima, osobu koja je s takvim prezirom gledala mog sina. Znaš kad ne mogu da te pogledam.
Ne mogu da ti se obratim. Mislim, ono, sorry, al gadiš mi se.
Htela sam ti samo reći, generale, pardon, komšija, pucaš u civila. Pucaš na anđela slomljenih krila.
Mi ćemo nastaviti svojim životom kao i do sada. Imaćeš i slušćeš tu ‘buku’, tih, ruku na srce, kad se sva buka u jednom danu sastavi koja iz ovog stana dolazi, tih 20 minuta.
Znaš zašto? Zato jer Igor na to ima pravo. Ne samo pravo koje mu daje autizam, nego pravo svakog čoveka da se izrazi, da pokaže emociju na način na koji to zna i može.
A ti zovi svaki put policiju. Momci su totalno cool. Dva puta su nas probudili jer su došli sat i po nakon što se iz našeg stana čula zadnja ‘buka’ koju smo proizveli.
A znaš šta je Igor napravio? Onako bunovan, sladak kao med, topao od sna i kreveta, došao do vrata i dao im pusu 🙂
Ma kažem ti, ta duša i to srce u životu još nisi video! 🙂

A sad – zovi policiju, komšija.

Igorova mama”