U Nemačkoj sve više ljudi koristi bezgotovinske načine plaćanja. Pandemija je samo ubrzala taj trend. Stručnjaci upozoravaju na moguće rizike – pogotovo po pitanju zaštite podataka.
Jedan njemački lanac pekara (s najvećim prometom u zemlji) početkom juna prošle godine se našao na naslovnim stranama medija. Preduzeće čije se sedište nalazi u jednom manjem mestu u blizini Diseldorfa mušterijama je ponudilo “inovacijski popust” od tri odsto za sve one koji bezgotovinski plaćaju kupljeni hleb ili pecivo.
Ta je pekara u stvari samo mušterijama “prebacila” popust, odnosno sniženje PDV-a (s 19 na 16 posto) jer je to bila jedna od korona-mera pomoći nemačkih vlasti privredi, odnosno građanima. Obrazloženje je glasilo: plaćanje karticama ili smartfonom nije samo brže, nego je i higijenski prihvatljivije.
Kampanja ove firme je samo jedan od brojnih primera za načine na koje nemačke firme i prodavnice žele podstaći mušterije da “pređu” na bezgotovinsko plaćanje. A ono je već neko vreme u trendu, to se moglo primetiti i pre pandemije.
Prva godina u kojoj je u Nemačkoj bio zabeležen veći udeo ljudi koji prilikom kupovine, odnosno plaćanja koriste kartice nego onih koji se odluče na gotovinsko plaćanje bila je 2018. U protekloj godini prodavnice su 56 odsto prometa ostvarili preko bezgotovinskog plaćanja. U uporedbi s drugim evropskim zemljama to i nije tako puno, Nemačka je negde u sredini lestvice.
U Luksemburgu, Francuskoj ili Estoniji ljudi češće plaćaju karticom. Na samom vrhu lestvice su skandinavske zemlje. Tamo mnogi hoteli, barovi ili prodavnice više uopšte ne žele da prihvate plaćanje kovanicama i novčanicama. U Švedskoj 82 odsto ljudi plaća bezgotovinski.
Politički cilj – bezgotovinsko plaćanje
U celoj Evropskoj uniji se elektronsko plaćanje “reklamira” kao siguran i brz način plaćanja, odnosno kao “higijenska mera”. Evropskoj komisiji pritom ne smeta ni činjenica da uopšte nema nikakvih dokaza da kovanice ili novčanice zaista predstavljaju neki znatniji rizik za širenje virusa.
Pandemija je pokazala koliko je bezgotovinsko plaćanje praktično, tvrde iz Brisela. I zato će EU i ubuduće još više podržavati bezgotovinski način plaćanja. Šefica Komisije Ursula fon der Lajen digitalizaciju i bezgotovinski način plaćanja je proglasila vrhovnim prioritetima – odmah nakon zaštite klime.
Oliver Homel je stručnjak za płatni promet u kompaniji Acsentur, jednom od najvećih konzultantskih firmi u svetu. Ovaj ekonomista je uveren da će se nastaviti trend korišćenja bezgotovinskih načina plaćanja u Evropskoj uniji. Na jednoj strani “ljudi su se navikli na prednosti” tog načina plaćanja, a na drugoj je “već i pre korona-krize znatno opala rezervisanost prodavaca prema plaćanju sa karticama”.
Politička volja je tu, politika želi i podstiče promene u načinu plaćanja, a rezultati se vide u svakodnevici: zahvaljujući pravilima EU-a, firme koje nude kreditne kartice od 2015. više ne smeju da od prodavaca zahtevaju tako visoke takse kao u prošlosti. Zato kupci sve ređe u prodavnica mogu da vide obaveštenja o tome da je plaćanje karticom moguće tek od određene svote.
Ono što je za mušterije prednost, za vlasnika pekare u susedstvu ili slične male prodavnice może postati problem. Prelazak na bezgotovinsko plaćanje podrazumeva određene troškove. Firme koje servisiraju bankomate od njih kod plaćanja debitnom karticom zahtevaju pokrivanje takse od uglavnom 0,25 odsto realizovanog prometa, kod kreditnih kartica taksa może iznositi i do tri posto. Veliki diskontni lanci ili prodavnice mogu da dogovore povoljnije uslove ili uspevaju da dogovore tzv. “flat-rate”.
Mogući rizici
Što se tiče mušterija, stručnjaci pre svega vide probleme po pitanju zaštite podataka.
Oliver Homel kaže da to važi posebno za varijante plaćanja uz pomoć smartfona, odnosno u onim situacijama kada se tokom procesa plaćanja mora na tastaturi upisati i PIN. To je slučaj pre svega kod takozvane NFC-komunikacije. Ta tehnika se koristi uglavnom kod beskontaktnog plaćanja manjih iznosa.
Mnoge benzinske stanice ili diskontne prodavnice su opremljene takvim uređajima za plaćanje karticama bez kontakta, odnosno NFC-čitačima. A da bi se i mobilne telefone povezalo s uređajem potrebno je instalirati jednu aplikaciju. Koliko je taj način plaćanja u međuvremenu značajan, može se dobro videti u Holandiji. Posebno je omiljeno NFC-plaćanje. Od 2019 tako se obavlja najveći broj transakcija, više i od gotovinskog plaćanja, odnosno klasično plaćanja putem kartice.
Za Olivera Homela sve to nije baš posve neproblematično, zato što “mobilni uređaji nisu u potpunosti zaštićeni od napada hakera”. Osim toga on napominje i da ljudi koji tako kupuju stvari, ujedno i otkrivaju gde su kupovali. A te podatke o lokaciji kupovine neke aplikacije evaluiraju i pohranjuju, iz bezbednosnih razloga.
Kuda sve to może da vodi? Homel to objašnjava na primeru SAD-a: – Tamo Gugl već sad ima pristup velikom broju podataka kreditnih kartica i s njima może ciljano da upravlja reklamama za prodavce na licu mesta, može da ih analizira i skuplje prodaje.
