Nekoliko dana nakon što smo objavili priču naše čitateljke Jovane D, koja je doživela neprijatnu situaciju sa kontrolorkom i umalo izbačena iz prevoza sa očitanom Busplus karticom, našoj redakciji pisao je penzioner Radoslav S. Kovačević i potvrdio da sve češća bahatost kontrolora nema granice.
Čitalac Radoslav S. Kovačević (75) poslao je našoj redakciji mejl u kome je opisao svoje negativno iskustvo koje je doživeo sa kontrolorkom Busplusa u decembru prošle godine.
Radoslav poseduje godišnju penzionersku karticu koju drži u zaštitnoj foliji, ali kontrolorka je, prema njegovim rečima, zbog toga bila drska prema njemu, a on se osetio „osramoćen, ponižen i bepomoćan“. Kao da to nije bilo dovoljno, naš čitalac imao je još jedno neprijatno iskustvo kada je hteo da izvrši uplatu na novu karticu.
Njegov mejl prenosimo u celosti:
„Poštovana redakcijo,
poštovani sugrađani,
poštovana gospodo nalogodavci,
Pokušaću da vam opišem moj susret sa službenicom kontrole u prevozu našeg lepog i cenjenog Beograda. Penzioner sam, starosti 75 godina, i veoma predano sam zaradio moju skromnu penziju u vremenu kada dotična osoba, po mojoj skromnoj proceni, nije bila ni rođena. Ali istovremeno stekao sam, osim radnih navika i dužno poštovanje prema starijima pre svega, ali i prema svim institucijama sistema u kome sam živeo i delao. Svoju porodicu, decu pre svih, naučio sam lepom ponašanju, vaspitao ih tako da to ne moraju da uče u školskim klupama od učitelja, koji im nisu roditelji, kako se treba ophoditi prema starijima, kako sve oko njih nešto košta i mora da se plati, kako ne treba da budu silovita i bahata, kako o svojim postupcima prvo treba dobro da razmisle pa tek posle da reaguju odgovarajućim rečnikom, ali ne da budu ponizna i snishodljiva svakoj osobi koja se ostrvi na njih bilo kojim povodom. Živeo sam i delao u vremenu u kome se tačno znalo ko je ko i koju moć ima, ko je delatnik a ko neradnik, ko je siledžija a ko poltron. Beograd je imao oko 500.000 stanovnika i vozili smo se otvorenim tramvajima leti, nezaboravnim Lejlandima i trolama Ansaldo, kondukteri su nas ljubazno pozdravljali kada smo kretali na posao a i kada smo se vraćali sa posla. Svi smo plaćali vozne karte i u to vreme nikada nisam čuo da je GSP u dubiozi, nekom minusu. Radno vreme za sve bilo je od 6 do 14 časova , a radnici GSP-a morali su da ustaju u 2 sata da bi bili na svom radnom mestu oko 4 sata i prevezli ostale građane, i niko nije kasnio na svoje radno mesto. Bilo je to lepo vreme poštovanja sistema, radnog mesta od koga se pristojno živelo, a lopovi i secikese kojih je i tada bilo nikada nisu bili promovisani kao heroji na prvim stranicama dnevnih novina, kao danas, televiziju nismo još imali, radio se slušao svakodnevno, a mi smo živeli u ubeđenju da imamo sve što nam je potrebno, i treće oko u glavi nismo priželjkivali.
Sve ovo vam pišem ne bi li vam dočarao vreme u kome sam ja odrastao, ceneći rad osoblja GSP-a i njihove napore da građanima bude bolje i udobnije, i nikada nismo osećali potrebu da ih grdimo što malo kasne zbog snega, a grejanja nije ni bilo u svim vozilima.
Elem, posedovao sam Busplus karticu B 1, godišnja penzionerska kartica koja mi je uz godišnju doplatu od 407 dinara obezbedila pravo na prevoz u svim vozilima GSP-a uz obavezu da je overim na automatu samo prilikom prve vožnje, a cele godine nisam imao tu obavezu. Tako mi je bilo objašnjeno i ja sam to poštovao. Nikada nisam prilikom kontrole imao problema sa kontrolorima. Decembra meseca prošle godine, u poluprazan autobus ušle su tri kontrolorke i jedan kontrolor. Jedna kontrolorka, starosti oko 30 godina, prišla mi je i ja sam ponudio moju karticu na pregled. Kako istu držim u zaštitnoj foliji da bi bila uredna cele godine, a ne pohabana, moja fotografija se lepo videla kao i oznaka da je kartica penzionerska B 1. Kontrolorka je vrlo autoritativno zahtevala , ne i zamolila, da izvadim karticu iz providne folije kako bi mogla da je očita i proveri stanje o plaćanju, obraćajući mi se sa pertu, na šta sam ja blagim rečima upitao: Zar nije dovoljno što se vidi da kartica po fotografiji pripada meni i da li moja seda kosa dozvoljava meni da se besplatno vozim?
Nastavila je da insistira sada malo glasnije, verovatno da skrene pažnju na važnost njenog posla i obavezu da zaštiti sistem za koji radi, tražeći od mene da napustim vozilo. Zaprepašćen ovako drskim ponašanjem, pre svega mnogo mlađe osobe prema meni, a znajući da sam 100% u pravu, osetio sam se u trenu osramoćen, ponižen i bepomoćan, bez želje da joj se bilo kako suprotstavim, osetio sam se napadnut bez pravog povoda, u autobusu bez ičije zaštite, bilo putnika ili vozača ili čak ostalih njenih kolega kontrolora. Kada je svoju naredbu ponovila mnogo glasnije, morao sam da se suprostavim, da se odbranim od njenog nevaspitanja, odbio sam da izađem iz vozila, tražio od nje da zove policiju i da mi se javno izvini. Seo sam nazad na svoje mesto, a pošto sam pre toga bio prilično bučan, čak više od nje same, gospođa je otišla kod svojih kolega na srednju platformu, nešto su se konsultovali među sobom i potom su svi zajedno napustili vozilo na prvoj stanici. Napominjem da je moja kartica bila stara 4 godine, i da mi je krajem godine isticala važnost iste, ali nije istekla. Niko od kontrolora nikada nije od mene tražio da vadim karticu iz folije, i svi su očitavali urednost kartice osim pomenute NN gospođe.
24. decembra, na šalterima Busplus-a odjavio sam moju B1 karticu, jer je krajem godine isticala njena validnost, ljubazno su mi prebacili sredstva na novo dobijenu karticu sada P 18, koja važi 3 godine, sa napomenom da na svakom kiosku mogu od 25. pa nadalje da kupim moju kartu za vožnju od 407 dinara.
Ni tu nije kraj priče. Na nekoliko mesta na kojima se vrši uplata nisam mogao da uplatim 407 dinara jer aparat nije mogao da me registruje pošto imam još neiskorišćenih sredstava na novoj kartici. U ponedeljak, 28. decembra, pozvao sam telefonom kol centar Busplus-a i objasnio im šta mi se dešava. Moram da priznam, veoma ljubazno me činovnica saslušala, proverila stanje po registarskom broju moju novu karticu, tražila da se identifikujem imenom i prezimenom i da joj ostavim broj mobilnog telefona, uz objašnjenje da je došlo do greške u njihovom sistemu i da slobodno mogu da se vozim do kraja januara ove godine, a da će me u međuvremenu obavestiti kada mogu da odem na naplatno mesto i da kupim karticu za tekuću godinu.
“VELIKA JE NEVOLJA KADA NEKO NE ZNA ŠTA HOĆE – A PRAVA JE KATASTROFA KADA NEKO NE ZNA ŠTA MOŽE” – Jovan Dučić
Oprostite na opširnosti mog viđenja, verovatno je to osobina svih starijih žitelja.
Srdačno vas sve pozdravljam, Radoslav S. Kovačević, Beograđanin – Dorćolac“
Ukoliko ste i Vi imali neko neprijatno iskustvo sa kontrolorima pišite nam na mejl [email protected] ili u inbox naše Fejsbuk strane Beograd bez maske.
