Glumac Nenad Jezdić govorom je svoje kolege vratio u dane kada su bili studenti, kada su se prvi put sreli sa profesorom Bajčetićem.
Govor Nenada Jezdića rasplakao je mnoge.
– Moj izgled i stanje kod našeg prvog susreta, neformalnim didaskalijama kroz rad koji se odvijao na časovima glume, opisivao je sa tri reči: jebte me tužno. Praštajte mi profesore ako citat nije primeren trenutku, ali baš ste tako rekli. I da vam kažem kroz život i danas mi je kristalno jasno značenje te tri reči. Video je nevidljivo i rekao je neizrecivo. Oktobar 1991, prvi dan škole, akademije, glume… mi smo u klasi kod Predraga Bajčetića… kako to samo odzvanja. On seda za sto, unezverenim koncentrisanim pogledom juri i traži nešto. Bilja mu daje neki prljavi aluminijumski tanjir, tacnu. Gledam šta je to: poklopac, felna, radkapna… Vrlo brzo sam naučio da je to deo kutije za filmsku traku. Ona zauzima pola stola, a on će u to naredne četiri godine gasiti pikavce – prepričao je Nenad Jezdić jednu od dogovoština sa Akademije, iz vremena kada mu je profesor Bajčetić predvao glumu.
– Ja do osamnaeste nisam imao uzor… vi ste moj uzor… Od rođenog oca ja nisam dobio to što ste mi vi darovali profesore. Da li me čujete profesore. Čujem samo jedno nečujno “da”. Svima ste nam kao otac… Vi niste imali svoju decu ali ostavljate puno kćeri i sinova. Gledam ga i ne verujem… ogromna i dugačka suza sliva mu se niz lice, pratim suzu i vidim žilu kucavicu na njegovom vratu. Žila je produžetak njegovog srca… Žila igra… – prepričao je Nenad Jezdić poslednji susret sa profesorom Bajčetićem.
