Najuspešnija srpska književnica i ove godine obradovaće vernu publiku novim romanom na predstojećem Sajmu knjiga. Za dnevno.rs otkrila je zašto baš 'Naš otac' ali i zašto je toliko retko viđamo u medijima.
Vi ste najuspešniji književnik sa naših prostora u inostranstvu. Čini se da vam se kod nas u medijima ne daje dovoljno prostora, kao da ljudi to brzo zaborave. Zašto je to tako?
– Kada se uzmu u obzir broj prevedenih knjiga, broj jezika na koje su prevedene, broj ponovljenih izdanja i nagrade u inostranstvu, ja zaista jesam to što kažete – posle 2.000 godine najuspešniji srpski pisac u inostranstvu. A zašto mi se ne daje dovoljno prostora, to zaista ne znam pouzdano. Samo, slažem se da je taj prostor apsolutno neadekvatan mom uspehu i u zemlji i u inostranstvu. To posebno postaje upadljivo kada vidimo kako se gromoglasno najavljuju i proglašavaju velikim uspehom nagoveštaji o mogućem prevodu knjiga nekih drugih pisaca. Ali, ako čovek ne može da ima oba – i uspeh, i javno vrednovanje tog uspeha, onda ja volim što je sa mnom ovako kako je. I bila bih veoma tužna da je obrnuto.
Pisali ste o “Javnoj ptici”, što je predstavljalo svojevrsnu revoluciju u domaćoj književnosti. Onda ste pisali o ženama, a kasnije i o verskim temama i likovima. Sada se vraćate na neki način, “Ženskom rodoslovu”. Da li je to tematika i motiv kojima ćete se baviti u budućnosti?
– Sve do pre pola godine mislila sam da ću do kraja života pisati samo knjige iz duhovnog ciklusa. Sada više ništa ne mogu da tvrdim. Uostalom, do ovog proleća nisam ni slutila da ću ikada napisati roman „Naš otac”.
Vaša nova knjiga podseća nas na prave vrednosti, na značaj porodice. Da li je namenski sada izdata, u vreme kada su mnoge stvari “pomerene” a prave vrednosti u drugom planu?
– Roman „Naš otac” je, ma kako to patetično zvučalo, otkinuti deo moje duše. Knjiga koju sam morala da napišem zbog sebe. Bilo je to ovako: “U jesen 2012. godine počela sam da pišem knjigu iz duhovnog ciklusa. Onda se ovog proleća desio jedan događaj koji me je naterao da preispitam neke odnose i da se vratim u prošlost. Taj proces je bio veoma bolan. Ja sam se protiv bola uvek borila tako što sam pisala o njemu. Isto sam učinila i ovoga puta. Prekinula sam rad na romanu iz duhovnog ciklusa i napisala sam roman „Naš otac”. A dvadesetak dana potom vratila sam se pisanju romana iz duhovnog ciklusa. ” Dakle, ništa nije rađeno namenski. Ali, roman „Naš otac” uveliko prevazilazi jednu intimnu ispovest. Kao piscu, drago mi je zbog toga. Kao ljudskom biću, veoma mi je žao. O aktuelnosti ove teme govori strašan podatak da u ovom trenutku 100.000 maloletnika u Srbiji ne viđa svoje očeve. Nadam se da će bar neki od tih očeva pročitati roman „Naš otac” i shvatiti koliko njihova deca pate. Inače, ja zaista verujem da je porodica najvažnije što čovek ima u životu. I slava, i bogatstvo, i provod, i uzbuđenja raznih vrsta, samo su prolazna zadovoljstva. Ono trajno, vredno i pravo je ono što ima u kući. Zato to treba čuvati i braniti od svih iskušenja kojima je porodica svakodnevno izložena. Porodica je ljubav. Porodica je bezuslovna ljubav. A bez ljubavi nema istinskog života.
I ove godine ćete biti na Sajmu knjiga?
– Kao i svake godine, čekaću čitaoce na štandu svoje izdavačke kuće svakoga dana od 10 do 20 časova.
