Violinista Stefan Milenković: Muzika kao ljubav i strast

Predstavljamo vam još jedan zanimljiv intervju naših kolega sa blogmagazina.rs koji su ovog puta uradili veoma zanimljiv intervju sa Stefanom Milenkovićem i to na malom ostrvu u sred Dalmacije, Zlarin, gde je nastupao sa Edinom Karamazovim.

Intervju, uz dopuštanje Blogmagazin.rs prenosimo u celosti, kao i ekskluzivne fotografije koje je napravio Ante Baranić, nastale na predivnom mestu.

Ne postoji dovoljno epiteta ni superlativa kojim bih opisala harizmu, profesionalnost, kulturu, vaspitanje i obrazovanje proslavljenog srpskog violiniste Stefana Milenkovića.Imala sam tu čast i privilegiju da Stefana sretnem i saslušam koncert na malom ostrvu na Jadranu, Zlarinu gde je održao koncert sa Edinom Karamazovim u crkvi Marijinog Uznesenja. Novi autorski materijal Edina Karamazova i Stefana Milenkovića ”Mozaik” sniman je baš na ostrvu crvenih korala na Jadranu. Stefan i Edin svojom virtuoznošću, talentom, duhovitošću, strašću i ljubavlju uspeli su da unesu mir, ljubav i radost u srca prisutnih. Stefan je jedna od onih ličnosti koje plene svojom inteligencijom, kulturom i načinom ophođenja. Po mom skromnom mišljenju – živa muzička legenda, uzor svim mladim ljudima koji cene prave životne vrednosti, rad, disciplinu i kulturu. Popričali smo o raznim temama u mediteranskoj konobi na početku glavnog pristaništa na ostrvu Zlarin. Pročitajte šta nam je svima poručio.

Tvoje detinjstvo je bilo drugačije. Koliko si imao vremena da spraviš nestašluke? Šta pamtiš, šta bi izdvojio?

– Moj ritam kad sam bio dete bio je drugačiji jer sam u toku dana imao segment kad sam morao da vežbam. Nekad je bi to bilo pola sata, sat ili dva, ali znalo se prvo škola, domaći, vežbanje pa igranje. Tako bih uvek, na neki način, znao da treba da zaradim slobodno vreme, time što ću prvo da uradim sve ono što treba da uradim. To je disciplina koja mi je usađena. Savršene radne navike, što je teško i vredno, ali je za ceo život. Kada su moji vršnjaci išli na ekskurziju, išao bih na koncerte, a sa druge strane, dok su oni bili u školi imao sam turneje po zemljama, koje su moji vršnjaci sanjali. Viđao sam stvari koje su bile jedinstvene. Zemlje, stvari, igračke, video igre. Nestašluci su bili sastavni deo. Imao sam usađeno da moram da uradim, da odvežbam sat ili dva i onda ne bih više razmišljao o violini. Dok bih se igrao sa bratom, jurio negde ili tukao ili bismo vozili bicikle. Nisam imao preterano rigorozne zabrane, podsvesno sam znao da mi ruke ipak trebaju, radi violine, mada sam voleo da igram fudbal i da budem golman. To mi je bilo interesantnije, nego da samo šutiram loptu. Svi su mi govorili ti si lud jer trebaju ti ruke, ali do sad sam video da se ne može garantovati totalna bezbednost od povreda, incidenata. Bezbednost je nemoguća bez obzira koliko ste konzervativni, to jednostavno može da se desi. Zbog toga što nešto loše može da se desi ne treba živeti u strahu. Neki ljudi žive non stop u strahu, jer tako misle da mogu da očuvaju život, ali mislim da je to pogrešno.

Šta bismo mi na Balkanu trebali da uradimo, da bismo postepeno počeli da podižemo nivo muzičke kulture? Kako krenuti sa edukacijom mladih? Ti si neko ko može da edukuje o svemu definitivno.

– Edukuje se ličnošću i onim što radite i kako radite. Mislim da se ljudi poistovećuju sa tim,odnosno da ih to na neki način inspiriše. Problem je, ako gledate inostranstvo i vrstu muzike, spotove, nivo uopšte i šta je ono što je najpopularnije. Reči i stil su malo drugačiji, ali je suština ista. Recimo, Miley Cyrus (Majli Sajrus), to su milioni klikova, reči i melodija su ništa posebno. To je ogroman biznis, treba da to shvatite kao i svaku vrstu konzumerizma. Dok ima ljudi koji su zainteresovani da to kupe, onda je legitimno. Nije krivica onih kojih prodaju produkt, koji prave, već onih kojima to prija. Ja bih voleo da kod nas, na Balkanu uopšte, ako ljudi hoće da budu u nacionalnom duhu, da onda zaista slušaju našu odn. nacionalnu, tradicionalnu muziku. Ovo što se sluša ima mnogo turskog, dok su oni toga svesni, oni koji slušaju to je OK, ali mislim da većina nije. Oni misle da je to nacionalno ali to nije tako. Skoro sam bio u prilici da budem u blizini održavanja koncerta nekih tih silikonskih ličnosti,humanoida, da se tako izrazim. Dosta mladih osoba je otišlo na koncert, tinejdžera. Ne možemo nikoga da krivimo, moramo da gledamo sebe pre svega, ne treba da osuđujemo druge. Folk industrija ili kako god se sada zove, kod nas je najbolje razvijena industrija od svih. Svaki taj spot izgleda kao najprofesionalniji MTV spot. Ako želimo da pariramo tome, onda treba i klasičari i džezeri da snimaju takve spotove i da se bore da dopru do što više ljudi, ako im je to interes. Ako kažemo, pa nije ta muzika naša, nije klasika, nije džez za stadion, onda nema šta da se žali. Ima onih koji idu na stadion, ima onih koji će da napune Arenu tri puta, ima onih koji dođu i napune dvadeset posto kapaciteta Kolarca. Ne možemo direktno porediti stvari koje su neuporedive. Ne krivim nikoga, cenim te ljude. Ti ljudi su veliki profesionalnci. U svom našem blagom haosu, ta industrija je dobro organizovana, na veoma velikom nivou, ugledaju se na Zapad, to nismo mi izmislili i radi se veoma profesionalno.

Šta bi iz ugla profesora poručio mlađima? Odakle da krenu u edukaciji?

Pre svega je bitno da imaju izbor, to kreće od same kuće, porodice. Kućno vaspitanje je osnova. Problem je što u kući nemaju izbora. Ako neko kod kuće sluša malo Baha, Čajkovskog, zatim malo Chick Corea, Ravi Shankar i malo Karleušu, u redu, ali ako samo sluša Karleušu i samo gleda Pink, normalno da je to otrov. Nemam problem da ljudi daju svojoj deci izbor, šansu da čuju razvnovrsnu muziku, pa ako je izbor folk, u redu, ali treba da budu svesni da postoji i klasična muzika i džez. Ako ne znaju ništa drugo osim tih novih, onda je to problem u samoj kući i tu teško može da se promeni sem svesti ljudi u kući.

Tvoja definicija kulture u par rečenica?

Kultura je sve ovo, što jedete, slušate, gledate svaki dan, ljudi sa kojima se družite sve je to deo kulture. Muzika je samo produkt toga te svesti neke. Indijska kultura na primer, to nije samo neka navika. To je podneblje gde je toplo, hrana koja je neodređena, jezik koji ima određenu intonaciju, samim tim muzika koja ima određenu svrhu. Kultura je neodvojiva. Ne možemo govoriti o obrazovanosti, to je sistem. Muzika je deo mentaliteta, podneblja. Kod nas ono što se sluša je ono što ljude interesuje je odraz mentaliteta, koji je takav kakav je.

Posle svog internacionalnog uspeha, nagrada, saradnji, nastupa na šta si posebno ponosan?

Na sav rad koji je rezultat jedne stvari, a to je da i dalje uživam i volim ono što radim. Sve ovo što radim su velika strast i ljubav. Mislim da kada bih opisao svoju nasumičnu radnu nedelju, premeštanje, probe; ljudi bi shvatili koliko je težak tempo. Ljudi nisu svesni kakav je to posao odnosno strast. Bez nečega što vas vuče i bez motivacije nije to to.
Kako vidiš klasičnu muziku u budućnosti i mešanje klasične muzike sa ostalim žanrovima rock, jazz ili elektronskom muzikom?

Crossover se radi dugo, nije više novo. Ima tu svačega, dosta dobrog i onog što je svrha samo sebi, neki iskorak. Klasika, kao takva, ne mora uopšte da se menja, ne mora da se nužno meša, da bi bila atraktivna. Više je pitanje prezentacije onih koji se bave klasikom. Možete biti naučnik, ako imate interesantnu, popularnu ličnost, koja se lako povezuje sa ljudima, onda će to što radite postati popularno. Možete se baviti nečim što je relativno interesantno za nas, ali ako ste kao osoba zatvoreni, obrnut je efekat. Često se klasičari percipiraju kao asocijalni, što je predrasuda. Ceo svet je predrasuda. Mi gledamo predrasude.

Korišćenje klasične muzike u vreme dana žalosti, za vreme poplava? Šta mislš o tome?

Klasična muzika ima dubinu, uzvišenost, gracioznost pa je zato puštaju u ta vremena. Ne može se puštati pop, rock, folk oni dižu energiju i takva muzika ima drugu svrhu. Možda se želi podstaći refleksija, razmišljanje. Zavisi to od ljudi koji vode muzičke programe, to zavisi od njihovog instinkta. To je neutralno, bezvremenski, principi koji su sto godina isti, pa je to najbezbednije da se pusti. Nešto što sjedinjuje ljude u ružnim vremenima. Moja teorija na prvu loptu.

Gde pronalaziš mir?

– Mir je jedino u nama. To je totalni kliše, ali je zaista tako. Joga me vraća u centar, regeneriše me, vraća me u sadašnji trenutak. Joga je alat pomoću koga je sve lakše. Kod nas nije toliko popularna još uvek. Preporučujem da probate Ashtanga vinyasa i Hatha jogu. Na Balkanu znamo za fudbal, košarku i odbojku. Ako se bavite tim sportovima, joga definitivno može da bude dodatak koji sve poboljšava. Možete jesti supu i da se duhovno prosvetlite, čistiti pod, sa kakvim pristupom radite bilo šta imaćete takav rezultat. Ako jedete supu sa posvećenjem Bogu, nekoj divnoj iskri onda tu možete naći nešto, ako jedete samo zato što ste gladni onda to možda nije ni dovoljno.