Leonardu Koenu su jednom U BEOGRADU UKRALI MANTIL, a evo kako je on pamtio našu prestonicu

Leonard Koen
Wikipedia/Roland Godefroy

Legendarni muzičar Leonard Koen nas je napustio u 82. godini, a mi se prisećamo neobičnog događaja po kojem je pamtio bivšu Jugoslaviju.

Prenosimo u celosti intervju iz 1984. godine:

Jun 1984: Leonard Koen, legenda šezdesetih i sedamdesetih godina, Jevrej iz Kanade, autor brojnih knjiga poezije, jedan od najčitanijih pesnika Severnoameričkog kontinenta, kantautor čije su balade postale simbol mnogih generacija.

Izdao je osam LP albuma, od kojih četiri licencirana i u Jugoslaviji: “Pesme uživo”, “Najveći hitovi”, “Smrt ljubavnika” i “Skore pesme”.

Svojim specifičnim, jednostavnim stilom i jakim emocijama koje izbijaju iz svakog njegovog stiha, Koen je vrlo blizak Bobu Dilanu, Žaku Brelu, Žoržu Brasenu… Sve činjenice nesumnjivo govore o tome da je zvezda; vrtoglava prodaja ploča, knjiga pesama koje doživljavaju po deset izdanja, o njemu su snimljena dva filma “Dame i gospodo, Leonard Koen” i dokumentarni film o njegovoj evropskoj turneji 1971. godine “Ptica na žici”.

Pa ipak, on je antizvezda. Izbegava novinare, vrlo retko daje intervjue, ne pravi konferencije za štampu i bučne promocije. I kad je okružen gomilom ljudi, on je podjednako sam kao i onda kad pola godine provodi na grčkom ostrvu Hidra. Malo govori, teško sklapa poznanstva, beži u samoću i mnogo radi, čita, proučava filozofiju, naročito zen-budizam koji vrlo dobro poznaje.

Susret na Hidri

U trenutku kada smo ga oslovili, vidno se trgao i za trenutak bio u nedoumici; reagovati nagonski i odbiti bilo kakav razgovor ili, ipak, biti pristojan. Mada teška srca, odlučio se za ovo drugo i pozvao nas u “Bilijev bar”, mesto u kojem se okupljaju Englezi i Amerikanci.

“Ovaj klub je moja druga kuća, ovde se viđam s prijateljima, ostavljaju mi poruke na ovaj telefon, ovde čitam novine… Moja kuća je gore u brdu, ali ona nije dostupna gotovo nikome. Želim apsolutni mir, čak ni intimnim prijateljima nisam hteo da otkrijem da imam telefon, zato me i zovu na broj B.lijevog bara. Ima već dvadesetak godina kako sam otkrio ovo božanstveno ostrvo, u koje sam se odmah zaljubio i odlučio da se na njemu nastanim.”

Odmah su nas upozorili da ne volite nova poznanstva i to da vas uznemiravaju.

“Ne volim. Ne volim ni mnogo da pričam. Imam mnogo prijatelja, mnogi od njih imaju kao i ja ovde kuću ili dolaze jahtama, ali me to ne obavezuje da s njima sedim satima, da dočekujem jutro uz vino, viski i priče. Kad mi je dosta društva, ustanem i odem kući. Retko dajem intervjue, ili ih dajem samo onda kad ne mogu da ih izbegnem, jer što da pričam? Najbolje se izražavam (onda kada imam potrebu za tim) kroz svoje pesme, a sve drugo je samo gubljenje vremena. Često menjam stavove, mišljenja. Sedim noću i razmišljam ili čitam istočnjačku filozofiju. Znači, ovo što danas kažem ne znači da ću i sutra tako misliti. Samo budale stalno isto misle i to nazivaju stavovima. Svako ko ima iza sebe život i ko ga je živeo u pravom smislu reči je nesiguran i sumnja u sve. Ja ponajviše.”

U vašim pesmama često direktno koristite reč ‘mržnja’, a znaju vas kao mirnog, setnog čoveka, koji pre svega žudi za ličnim mirom?

“Moja osnovna osećanja su prezir, nemirenje sa svakodnevicom koja ubija ličnost, mržnja i tek na kraju ljubav. To je normalno. Razmislite: koliko stvari vas u jednom običnom danu natera da se naljutite, da reagujete, da se iznervirate, a koliko malo toga u vama izaziva ljubav. Samo neke konstante: voljeno biće, deca, muzika, priroda. Tvrdim da ljubav nije osnovno čovekovo stanje emocija.”

Kad već ne volite da pričate o svom stvaralaštvu, da razgovaramo o običnijim stvarima!

“Čini mi se da ste već čuli glasine o tome da sam ženskaroš. To nije baš tako. Ne mogu bez žena, i imao sam ih mnogo, na stotine, hiljade. Moji prijatelji se čude, danas me vide s boginjom lepote, svima im zastane dah, kad ono sutra – lepotica više nije u mom društvu, nego pod ruku sa mnom ide neka ružna žena, možda niko drugi s njom ne bi javno izašao. Meni je svejedno, ali ne mogu da objasnim zašto. Da li to znači da još tražim onu pravu ili da sam prestao da je tražim? Žene su moja potreba, moja inspiracija i sve moje emocije su vezane za njih: ljubav, prezir, usamljenost… Jedan dan proveden sa ženom je čitav život s njom, i ne osećam potrebu da duže ostanemo zajedno, čak i onda kad nam je božanstveno.”

Ipak, bili ste i u pravim, konvencionalnim brakovima?

“Jesam, nažalost. Kažem to tako, jer iz jednog braka imam dvoje dece koju obožavam, ali ih retko viđam. Oni žive s majkom u Francuskoj. Verujem da će mi jednog dana uspeti da ih dobijem i da ostanu sa mnom zauvek. To je i moja i njihova želja. Živim za susrete s njima.”

Vi ste spoj usamljenika, ljubitelja žena i porodičnog čoveka. Sve to u jednoj ličnosti?

“Možda je i tako. Vezan sam za majku, njoj sam posvetio jednu knjigu pesama. Moja majka Maša je Ruskinja, rođena je u Rusiji i kao poodrasla devojka došla je u Kanadu. Ona nikad ne govori o svojoj prvoj mladosti, o danima proživljenim u Rusiji. Nikad je nismo ni čuli da govori ruski, kao da se trudila da nas spreči da se u nama razvije eventualna ljubav ili interes prema toj dalekoj zemlji. Ali, ipak, krv nije voda. Za mene nema lepšeg pića od votke i lepše muzike od ciganske. Na svim mojim koncertima prati me orkestar Cigana, koji inače žive po svetu, u Španiji, Rusiji i okupljaju se samo za moje velike koncerte ili turneje. Znači, ima u meni nečeg od predaka.”

U Jugoslaviji ima mnogo ljubitelja vaših balada, čita se i knjiga poezije “Snaga robova”, jedina prevedena kod nas. Imate li želju da nas posetite?

“Već dugo vremena planiram da posetim vaša ostrva, za koja sam čuo da su predivna, i to ću obavezno učiniti. Inače, prolazio sam kroz Beograd vozom, imam čak i jedan doživljaj vezan za to. Naime, izašao sam iz voza da malo protegnem noge i kupim cigarete i novine, i prošetao sam se tako po beogradskoj stanici, a kad sam se vratio u kupe – tamo više nije bilo mog mantila. Ha, ha. Nemojte me ozbiljno shvatiti, ne žalim za mantilom, samo sam se sad toga setio.”

Razgovarala: Meri Azinović, snimio: Radivoj Bajac (RTV revija, 1984.)



loading...