Dve godine nakon krvave revolucije na Majdanu, ne može se zaobići pitanje koliko su izgubljeni životi na kijevskom trgu doprineli razvoju demoktarije u Ukrajini, niti zažmuriti na činjenicu da su potonja dešavanja na istoku zemlje svet umalo koštala mira. Danas je teritorija Ukrajine pocepana na dva dela, a primirje stoji na staklenim nogama...

 

Proteste, započete kao želja stanovnika Ukrajine da postanu deo Zapadne Evrope, uzurpirali su neofašisti infiltrijajući se među demonstrante i zbacivši predsednika Viktora Janukoviča koji je odbijao da potpše sporazum o priključivanju EU.

 
Narod je, pak, nastavio da sedi na trgu nezadovoljan novom vlašću takođe zadrigloj u korpuciju. Demokratski pregovori sa EU su prekinuti…

Beg Janukoviča u Rusiju izazvao je negdovanje Evrope, a ruski predsednik Vladimir Putin jasno je pokazao da mu se ne dopada šurovanje komšija sa prozapadnim idelima i da neće dozvoliti da EU i NATO priđu pragu njegove kuće.

Putin je situaciju iskoristio da anektira Krimsko poluostrvo raspisavši međunarodno nepriznati referendum, a ohrabreni takvim potezom, separatisti u regionu Donbasa samoproklamovano su proglasili nezavisnost i zemlju uvukli u rat.

Zemlja je upala u stanje letargije, bez ikakvog jasnog plana za budućnost. Zvanično, rat je prekinut sporazumom iz aprila prošle godine, koji su u Minsku potpisali predsednici Petro Porošenko i Vladimir Putin.

Međutim, primirje se i dalje sporadično krši, što najbolje pokazuju nagazne mine širom linija nekadašnjih borbi. Prošle nedelje poginula su tri vojnika, a od izbijanja rata, 15.000 ljudi izgubilo je život.

Zapad i danas nastavlja da optužuje Rusiju da vojno, finansijski i logistički pomaže separatiste, što Kremlj kategorički odbija.

Novi hladni rat kulminirao je uplitanjem Rusije u sukob u Siriji što su pojedni analitičari portumačili kao Putinovu želju da zamaskira dešavanja u Ukrajini i težište inetersovanja prebaci na Bliski istok. S druge strane, Zapad se optužuje da je iskoristio situaciju da rasporedi NATO trupe blizu ruskih granica.

U međuvremenu, Ukrajina je postala samo puki izgovor za odmeravanje moći i prepucavanje Istoka i Zapada.

Majdanska revolucija dovela je svet na ivicu rata. Dve godine kasnije, još nema odgovora ko je kriv za smrt više od 100 ljudi tokom “demokratskih protesta”.

Izabrani predsednik Petro Porošenko, koji je zamenio zbačenog Viktora Janukoviča, gubi kredibilitet na međunarodnoj sceni, a sami Ukrajinci osećaju se iznevereno od strane vlade koja je obećala svetlu budućnost.

Postjanukovičeva vlada danas je prezriva u očima populacije od 45 miliona stanovnika. Podrška Porošenku spala je sa 30 procenta (koliko je imao u maju 2014.) na svega 17 odsto.

Azov: Ukrajinska jedinica dobrovoljaca

Imajući u vidu silne probleme u kojima Ukrajina grca, pre svega onaj sa korupcijom, rat je najmanji problem. Jer, čini se da nova eskalacija sukoba ne odgovara ni jednoj ni drugoj strani. Ukrajinskoj, jer zna da joj Zapad neće vojno pomoći, te stoga ne može da se nada pobedi, a proruskoj jer je već ostvarila svoj cilj – kontrolu nad istokom.

Potpisivanje primirja faktički je označilo i trajnu podelu zemlje. EU, videvši da ne može da zaobiđe Putinov uticaj, kao da je digla ruke od Ukrajine. Briselu je jedino bitno da ne bude novih sukoba. Sudeći po tome, status kvo će potrajati: Donjeck i Lugansk će pre slušati Kremlj nego Kijev.