"Evo, prolazi nam još jedan Sajam knjiga, a ja se, kao i svake godine, pitam isto..."
Poslednja nedelja u oktobru je obeležena u kalendaru svih knjigoljubaca, među kojima sam i ja, kao “sajamska nedelja”. Tada se održava svima nama omiljena manifestacija na kojoj se, pod kupolama beogradskog sajma, nađu milioni štampanih stranica – Sajam knjiga.
I svake godine, kada Sajam konačno dođe, mene na njemu zbunjuje pojava jedne posebne grupe ljudi – “koferaša”.
Ma, znate ih i vi. To su oni ljudi koji po Sajmu vozaju putne torbe, kofere, pa i one cegere za pijacu na točkiće.
Prvo ne bih da ispadnem hejter bez razloga i zaista se trudim da pronađem valjani razlog zbog kog bi neko na Sajam knjiga došao kao na pijacu ili aerodrom. Pada mi na pamet da možda žive u nekim malim mestima gde se, u jednoj jedinoj knjižari koja postoji, prodaje samo po koji naslov Ljiljane Habjanović Đurović ili Paula Koelja, pa im je Sajam prilika da napune svoju biblioteku knjigama koje bi želeli da čitaju.
Ali, odmah stiže problem sa tom mojom “tezom” – živimo u digitalnom dobu. Svaka izdavačka kuća ima mogućnost onlajn naručivanja, a pošta se raznosi i u najnepristupačnijim predelima, ako takvih uopšte danas ima. Što bi neko teglio kofer pun knjiga, kada može da ih dobije na kućnu adresu?!
Ok, ima onih koji vole antikvarne knjige. Njihov odlazak na Sajam ima smisla samo ako provedu sate u hali sa starim naslovima prebirajući po drevnim izdanjima u potrazi za raritetima. Upravo tamo se prodaju čitavi tomovi Dostojevskog, Andrića i ostalih kojima bi neko voleo da “okiti” police svoje biblioteke, pa eto još jednog razloga da se ponese kofer ili torba.
Ali… svi ti celi kompleti mogu da se naruče na sajtovima na kojima se danas i trguje takvim retkim knjigama. To opet obesmišljava potrebu tegljenja “prtljaga”, zar ne?!
Neko bi se onda zapitao zašto onda uopšte idemo na Sajam knjiga?
U mom slučaju, to je tradicija koja me ispunjava lepim osećajima, a uopšte nije važno šta ću i koliko da kupim. Od malena volim da šetam između štandova izdavača, upijam entuzijazam onih koji prodaju knjige i znatiželju onih koji ih biraju.
Shvatila sam da sam najsrećnija kada na Sajmu kupim neke knjižice za stotinak dinara, ali mi se često desi da tako nagomilam bar desetak malih najlonskih kesa koje mi pošteno nažuljaju dlanove!
Možda ipak “koferaši” znaju šta rade?! Da sledeće godine i ja “povezem” jedan?! 
