U trenutku kada se u svetu stvaralo najgore mišljenje o Srbima i Srbiji i kada su po stranim medijima prikazivane razne priče o nama kao "lošim momcima", jedan italijanski novinar rešio je da se lično uveri u situaciju u Beogradu. Došao je i - zaljubio se! U Srbiju i u jednu Srpkinju.

 

Te davne 1994. godine, jedne od onih kojih se mnogi nerado sećaju, italijanski novinar Lorenco Labarile došao je u Beograd i zaljubio se u Srbiju. I jednu Srpkinju. On je pristao da za portal Dnevno.rs ispriča svoja sećanja o tom periodu, ali i to šta misli o Srbiji u kakvoj danas živimo.

Onda kada su mnogi bežali iz Srbije, a stranci izbegavali i da pričaju o gorućem balkanskom problemu, Lorenco Labarile je došao u Beograd i to na nagovor prijatelja.

 

  • Ispričao nam je kako je uopšte došlo do toga da se nađe u Srbiji u to doba.

– Desilo se to 1994. godine, nađoh se u Beogradu, kao što bi rekao Dante “u mračnoj šumi” – depresiji. Stres koji se nagomilao u mnogim godinama radeći satima bez pauze doveo me je do takvog stanja. Hteo sam da dam sebi jednu ozbiljnu pauzu, da ostavim posao na neko vreme i da se posvetim samom sebi – putujući na Maldive. Idući ka turističkoj agenciji sreo sam svog starog prijatelja Pina Perniolu. On je tada intenzivno poslovao sa Srbijom, naročito sa Beogradom i, pošto sam mu objasnio gde sam krenuo, on je predložio da otputujem sa njim na nedelju dana u Beograd, pa da zatim zajedno odemo na Maldive. S obzirom na to da sam novinar, poznavao sam situaciju na Balkanu, ali ne lično, već čitajući i prateći vesti novinskih agencija. Imam naviku da, kada pišem, želim i da lično vidim situaciju o kojoj pišem, da upoznam ljude, osetim njihov karakter, proučim njihovu istoriju. Nikada nisam obraćao pažnju na stereotipe.

 

Šta Italijani mogu da nauče od nas, a šta Srbi mogu da uče od njih?

– Narod živi od svojih moralnih vrednosti i od svoje istorije. Ona priča o svim ljudima na ovom svetu. Od strane srpskog naroda možemo da naučimo snagu patriotizma koji se, nažalost, gubi u Italiji, a Srbi mogu da budu bliži Italiji kroz našu istoriju, literaturu i našu kulturnu baštinu koja čini 70 odsto kulturne baštine celog sveta – ne kaže se džabe da je Rim vrh sveta – in latino – Roma Caput Mundi! 

Tako sam stigao u Beograd, i to Alitalijom – bio je to njen prvi let posle embarga. Bio sam iznenađen jer sam video praznu pistu, prazne prodavnice i veoma malo ljudi koji su cirkulisali po aerodromu, ali – iako sam to sve video, izgledalo je kao da se nalazim na bilo kom drugom evropskom aerodromu. Ljudi koje sam sretao bili su mirni i dostojanstveni. Nisam osećao nikakav strah, bio sam zaintrigiran, kao i svaki novinar. Posmatrao sam sve veoma pažljivo, da bih mogao da pišem i prenesem utiske. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da shvatim da sam se obreo u zemlji hrabrih ljudi koji su ponosni na svoje korene.

  • Osim aerodroma “Nikola Tesla” kojeg se tako živo seća, pitali smo ovog televizijskog novinara i urednika šta je prvo čega se seti kad pomisli na Beograd te 1994. godine.

– Sećam se Knez Mihailove, divnu pešačka ulica, gde sam pio najlepšu kafu i jeo preukusne slatkiše. Impresioniran sam i dan-danas pravoslavnom crkvom Svetog Marka na Tašmajdanu, a pamtim i kulu u Zemunu. Sedeo sam na vrhu, pio kafu i gledao Dunav. Beograd je magičan, to je prvi opis koji mi padne na pamet kad pomislim na vaš grad.

  • Dok smo pričali o tome zašto Labarile voli Srbiju, on nas je podučio jednoj italijanskoj poslovici koja, u bukvalnom prevodu, znači – ceo svet je jedno selo. Tim rečima on govori kako svuda ima i loših i dobrih ljudi, ali da ga je kod Srba nešto posebno oduševilo.

– Cenim vašu hrabrost i vaš ponos. Vi ste ponosni na svoju otadžbinu i na svoje korene. Ali ono što je mene najviše privuklo jeste vaš smisao za humor. Rekao bih, zapravo, smisao za autohumor, jer umete da se smejete sami sebi. Duhoviti ljudi ne vide smisao u tome da nasmeju druge, već i da se smeju i svojim manama.

  • Kao novinar koji se bavi uglavnom ekonomskim temama, ali se i te kako razume u političke igre današnjice, Lorenco Labarile nam je objasnio i svoj pogled na Srbiju danas.

– Srbija je važan most između Istoka i Zapada. Ona danas gleda na budućnost i razvoj i pred vašom zemljom su dve mogućnosti – zajednica sa drugim zemljama Balkana koja bi vam dala podršku i oslonac, ili pridruživanje Evropskoj zajednici. To je put koji ja, lično, ne vidim kao lak i brz i koji je kratkog roka zbog mnogih razloga koji će nas, ako počnemo da pričamo o njim odvesti daleko – u potpuno drugačiji političko-ekonomski dijalog.

 

  • I, samim tim, kako bismo se pomerili od kandži politike i pitanja koja ona vuče, posvetili smo se jednoj maltene filmskoj ljubavnoj priči. Lorenco je, kako se to popularno kaže, “srpski zet” i bio je presrećan kad smo ga zamolili da nam kaže kako je upoznao svoju suprugu Aleksandru.

– Bilo je to 1994. leta gospodnjeg. Beogradski dani su počeli da mi budu dosadni, šetao sam se po restoranima, pamtim sve te lepe kafane, ali ipak mi je bilo potrebno nešto više. Jedne večeri, Pino je predložio da odemo u Narodno pozorište da gledamo Verdijevu “Travijatu”, gde sam upoznao solistkinju Gordanu Tomić. Ona nas je zauzvrat pozvala da sutradan odemo na večeru sa njom i njenim prijateljima posle još jedne predstave. Pre te večere gledali smo još jednu Verdijevu operu – “Atilu”. Odabela je bila operska pevačica Aleksandra Lazić.

 

Kada sam čuo njen glas, njeno tumačenje koje je bilo tako dramatično i jako… Ni sam ne znam kako ali sam osetio da me privlači i opčinjava, znao sam da će ta žena biti senzitivnija i drugačija od svih koje sam sreo ranije. Posle predstave smo svi otišli na večeru i sudbina je htela da Aleksandra sedne pored mene. Počeli smo da razgovaramo i shvatio sam da je dosta dobro govorila italijanski, pa nam je to omogućilo da produbimo poznanstvo. Sećam se samo da sam se jednog trena našao ispred restorana, stojeći ispred prelepe žene koja me je intenzivno gledala zelenim očima. Tada je moje srce pogodio snažan osećaj – bila je to ljubav na prvi pogled. Posle prvog poljupca bio sam siguran da je ona žena mog života!

  • Ipak, bile su to devedesete godine kada smo skoro svuda, pa i u Italiji, uživali ne baš laskavu reputaciju. Pitali smo Lorenca kako su njegovi prijatelji i članovi porodice reagovali kada im je rekao da u Italiju dovodi Srpkinju.

– Nije bilo posebnih reakcija na vest da ću se oženiti jednom Srpkinjom. Bili su radoznali da lično upoznaju prelepu opersku pevačicu o kojoj je počelo da se priča u Peskari. Kako je Pino već bio oženjen Srpkinjom, moja porodica je imala sve informacije od njega. Shvatili su da je u Srbiji, kao i u Italiji, veoma prisutan osećaj važnosti koncepta porodice i da vaše žene imaju velike moralne vrednosti.