“Kada sam odvezla mamu na Institut Banjica, mislila sam da će tamo ostati nekoliko dana i da će se brzo vratiti kući. Tog 12. januara nisam slutila da će sve krenuti po zlu. A, njoj se sve brzo pogoršalo. Sve komplikacije korone koje su mogle da se dogode, imala je.”
Ovako kroz suze govori Leila, ćerka anesteziologa dr Renate Saić Eminović (1961-2021), koja je 30. januara izgubila tešku bitku sa korona virusom.
Leilina sestra Tea nije imala snage da govori, a nemi od bola ostali su i njen brat Alen i otac Emin.
– Teško nam je kad pomislimo da je više nećemo videti. Nikad više. Stalno vraćam sliku: Nas dve stojimo ispred bolnice, pored nas čovek kašlje. Ona mi pogledom govori da se odmaknem, da se ne zarazim. Kada sam odlazila samo sam joj rekla “ćao” i mahnula. Nisam ni slutila da će to biti naš poslednji susret. Imala sam još mnogo toga da joj kažem. Nisam ni slutila… – kaže Leila.
Uprkos tome što je bila svesna da se zbog oštećenog zdravlja izlaže velikom riziku, doktorka Renata je sama tražila da radi u crvenoj zoni kada je Institut Banjica pretvoren u kovid-bolnicu.
Istog dana preminulo četvoro lekara
Doktorka Renata Saić Eminović prva je žrtva među lekarima Instituta na Banjici koja je preminula od korone. Istoga dana preminuli su i dr Raško Šaponjić (54), specijalista opšte medicine, zaposlen u Domu zdravlja Arilje, dr Irena Milić (59), psihijatar, psihoanalitički terapeut i trener iz Niša, koja je radila u specijalnoj bolnici Gornja Toponica, i dr Borislav Miketić (72), specijalista anesteziologije i reanimacije u penziji iz Beograda
– Možda je mogla da ne radi u crvenoj zoni, znala je da nema jedan bubreg, da je nedavno preležala herpes, da ima više različitih bolesti – ispričala je Leila i dodala:
– Ona je to prećutala iako je znala da su male šanse da preživi ako se zarazi. Ali, smatrala je da je njen zadatak da pomogne obolelima. Bila je iskrena, puna ljubavi, požrtvovana, skromna. Često je govorila da ne zna da li će preživeti ako se razboli. Mislila sam da to ne može da se dogodi – navela je.
Ali, nažalost, dogodilo se.
– Kada je 22. decembra dobila temperaturu, mislili smo da se prehladila. Nekoliko dana pre toga jedna sestra je kolabirala i dugo je sa njom bila napolju, na hladnoći. Otišla je, ipak, da se testira. Antigenski test je bio negativan, ali laboratorijski nalazi su ukazivali na koronu. Uradila je skener pluća, pa PCR… Osećala se dobro, ali je otišla 29. januara na kontrolu kod kolege pulmologa. Kiseonik u krvi joj je bio nizak i on joj je dao uput za bolničko lečenje – priča Leila.
Renata je izabrala da se leči u svojoj kući – Institutu Banjica.
– Mislili smo da ide da se nadiše kiseonika, da dobije malo antibiotika, infuzije i da će se brzo vratiti. Čule smo se svakog dana, zvučala je dobro sve do 1. januara kada nije mogla da izgovori jednu reč a da se ne zakašlje. Prebacili su je na Infektivnu kliniku. Javila mi je da je čeka sanitet i od tada je više nisam čula. U međuvremenu su je stavili na respirator, priključili na dijalizu i na kraju je preminula u bolnici “Dragiša Mišović” – kaže Leila.
Kolege sa ortopedije oprostile su se od doktorke Renate, za koju kažu da je bila izvanredan stručnjak, porukom: “Svakog dana je svima nama pokazivala kako to treba doktor da izgleda i da se ponaša. Kao malo ko umela je da uvaži svakoga dajući svima koji su je poznavali zadatak! Nažalost, pre vremena je pozvana u carstvo nebesko. Nama ostaje da se pitamo možemo li u uspomenu na ovakve ljude da budemo bolji.”
Sahrana u Zagrebu
Za doktorkom Renatom Saić Eminović, osim rodbine i prijatelja, tuguju i kolege, koje kažu da je bila lekar heroj. Oni će se od nje oprostiti danas u devet časova u kapeli na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. A doktorka Renata će, po sopstvenoj želji, biti sahranjena u rodnom Zagrebu.
– Mamine kolege bile su nam velika podrška, ali ni lekari nisu svemoćni.Za njeno ozdravljenje je navijalo i molilo se mnogo ljudi, kolega, prijatelja. Posebno hvala njenim anđelima čuvarima na zemlji, dragoj M. i dragom N. Mama je od početka epidemije govorila da je kovid 19 opasan virus, da ljudi umiru u mukama. Neprekidno je govorila: “Verujte, čuvajte se, čuvajte se…” Ne možete da zamislite kako su ljudi bolesni – kaže Leila.
– Nigde ne idite bez maske. Ona masku gotovo da nije skidala. Nosila ju je na poslu da se ne zarazi, a kod kuće da ne zarazi nas. Najžalije mi je što smo se poslednji put čule 2. januara. Ona je još nekoliko dana mogla da govori, ali se nismo čule zato što je pravilo da na intenzivnoj nezi nema kontakta sa porodicom. Verujte, njima bi razgovori sa najmilijima mnogo značili jer znaju da najverovatnije nikada neće izaći. Još teže mi je zbog tih neizrečenih reči – objasnila je Leila.
