Samsung Galaxy J5... Za omladinu daleko od čuda, a za njih svemirac! Sa druge strane, koliko je njima bilo strano ono što sam "tapkala" prstima, toliko su meni bile nepoznate njihove priče. A svi smo se našli na istom mestu - u čekaonici jednog beogradskog Doma zdravlja.
Na trafici nađete gomilu tračeva u pisanom formatu, ali ako želite da čujete kako je to uživo i iz “belog ugla” onda treba da idete u neki beogradski Dom zdravlja! 
Na odeljenu za starije možete videti svašta i naučiti mnogo toga – da oni koji su teško bolesni najviše ćute, da one koje boli glava “umiru”, da se najlepši džemperi ispletu u jednoj smeni, da ako nemaš temperaturu nisi hitan “slučaj” jer ti zapravo nije ništa… i naravno, da, kada si u ranim dvadesetim, možeš, pardon, moraš da čekaš jer si mlad i imaš vremena.
– Anđelković? – začulo se iza odškrinutih vrata.
– Nema Anđelkovića, dajte Stojanovića – viče nakon svakog prozivanja dekica sa štapom koji i inače pokušava da priđe i “samo nešto pita” svaki “beli mantil” koji prođe hodnikom.
Kada nema ni sestre ni doktora, zadovolji se gunđanjem iz ćoška čekaonice… verujte, bio je to najglasniji ćošak na svetu! A sve zbog toga što čeka… ceo život. Čekaš autobus, čekaš platu. Čekaš onaj čuveni “jedan gol” za prolaz na tiketu. Čekaš rezultate posle ispita. Čekaš da te pozovu na razgovor za posao. Samo čekaš u nedogled.
– Kod koga si ti? – pita me jedna proseda baka.
– Ne znam – kažem ja, a ona me zbunjeno gleda, valjda šokirana što mi ime mog ličnog lekara nije poznato.
Znate li vi ime vašeg izabranog lekara? Čudno je to, kada je reč o privatniku odmah zapamtimo kako se zove. Ove državne teško. Valjda čovek uvek pamti kome novac ostavlja.
– Ako si kod doktorke J***, ona ti je otišla na specijalizaciju. Ima vezu 100 posto! Samo ih menjaju – nastavlja bakica, a ja vaspitano klimam glavom kao da me ta priča zanima.
– Nisam u toku lekarskih dešavanja. Samo sam se razbolela gospođo, nije mi dobro – kažem samo trenutak pre nego što odlazim do WC-a kako bih povratila.
Ubledela i slabašna vraćam se u prostoriju za čekanje.
– Ne bih rekla da ti je to od prehlade – dobacuje mi žena srednjih godina pritom značajno gledajući moj stomak.
– Nisam trudna, bolesna sam – kažem nekako dok se probijam da sednem na jedino slobodno mesto u čekaonici, tik do šaltera sa medicinskom sestrom, i pritom hvatam blago ironični osmeh jedne gospođe u fazonu “da, da, sigurno”.
– Mila, ovde i zdravi povraćaju – utešno kaže simpatična medicinaska sestra.
Za nju će vam inače većina pacijenata u Domu reći da je “najveći car u leglu boleština”… Retko dobra osoba u profesiji koja se uglavnom vezuje za neljubazne i nekako “nadrndane” gospođe. Ova pak ima divan osmeh i (očigledno) živce od gvožđa.
– ‘Ajde, ko je sledeći?! – pita ona i u istom trenutku oko nje se stvaraju tri žene.
Sledi čuvena srpska svađa… ko je prvi, a ko drugi… ko je zakazao pregled, a ko je tu još od jutros… ko je više bolestan… ko živi dalje, a ko bliže…
– I? Šta ste rekli? Kod koga ste vi? – pitam ja onu bakicu sa početka jer ne mogu da slušam svađu, a baka k’o svaka baka – počinje od Kulina bana.
Za 20 minuta saznajem sve njene rezultate, ishode operacija, koliko je lekara promenila… Toliko je bila oduševljena mojim jednim jedinim pitanjem da je stajala samo da uzme vazduh, a iskreno, i meni je bilo drago. Bar mi je vreme brže prošlo.
Konačno i ja stižem na red… ulazim i “preživljavam” pregled kod jedne mlade i veoma lepe doktorke. Dijagnoza – “ferari” virus, bolest koja je ovih dana, kaže doktorka, pokosio pola Beograda.
Izlazim i suočavam se sa gomilom nezadovoljnih lica koja sumnjičavo odmeravaju i proveravaju da nisam možda ušla nekako preko reda.
– Šta je sine? – niotkuda se stvori novi dekica, već upućen da je “mlado čeljade” zalutalo na njihovu teritoriju.
– Virus, moraću da sačekam da primim injekciju – kažem moju dijagnozu, a svetina se razmakne i napravi mi mesto da sednem. Valjda sam tek sada, kada su dobili potvrdu da sam stvarno bolesna, primljena u društvo, kao jedna od njih.
I onda opet čekam…
– Od običnog iščašenja zgloba bila sam pred operaciju. Ne znaju ljudi šta mi je, pa hajde da je operišemo – čujem kako jedna sredovečna žena sa zglobom u zavoju priča “komšinici ” do sebe.
I tu onda kreće još jedna klasična “priča iz doktorske čekaonice”… ona veruje lekarima, ali oni zapravo “ništa ne znaju”. Čast izuzecima!
Publika je sluša bez daha i sa odobravanjem klima glavom. Ja ćutim i čekam… ponekad samo na odgovarajućim mestima dobacim “strašno, strašno”.
Onda konačno dolazi moj red da primim injekciju. Pozdravljam se sa “čekačima”, a oni mi sa osmesima osoba koje su sve to davno prošle, objašnjavaju kako injekcije nisu strašne – to samo bocne, pecne i prođe.
– Sine, da jedeš kad dođeš kući! Treba ti snage – kaže moja nova prijateljica, baka sa početka priče, koja iz nekog misterioznog razloga još uvek čeka.
Odlazim kući i iz nekog razloga imam osmeh na licu.
Na svu sreću retko kad se razbolim, pa su mi ovakva iskustva još i zanimljiva. Ovoga puta, međutim, doživela sam jedno potresno saznanje… neki ljudi u čekaonicama Domova zdravlja širom Srbije sede i čekaju, a da su i zaboravili zbog čega! Oni pričaju, jer to je ono što im nedostaje… samoća ubija… Ljudi se i razbole od samoće.
Zato, do nekog sledećeg iskustva, moji prijatelji, veliki pozdrav!
