Tokom devedesetih Beograd je bio preplavljen oružjem, a kriminal na ulicama je cvetao. Jedno od ubistava koje i sad mnogi izgovaraju sa jezom na koži bio je zločin u Pohorskoj na Novom Beogradu.
Ilija Vujić i Darko Lončević, povratnici sa ratišta, 1. decembra 1993. godine ubili su 13 godina starog Davora Židića i njegovu majku Vericu u njihovom stanu u Pohorskoj ulici na Novom Beogradu. Vujić je ženi pucao u jetru jer je kako je sam rekao na ratištu naučio da žrtva tako duže živi. On je tada pitao Vericu gde drži novac ali porodica nije imala ušteđevine.
– Kada smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: Ko ga j…, on je trebalo da bude u školi. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio – ispričao je u filmu Vidimo se u čitulji inspektor policije Ljuba Milanović.
Ubice iz Pohorske Darko Lončarić i Ilija Vujić pic.twitter.com/zTjq2fDWns
— pensador (@sakriosamime) June 16, 2021
Monstrumi su kasnije u jednom od beogradskih kafića ispričali u društvi o zločinu koji su počinili i hvalili se time. Da situacija bude još monstruoznija, niko od gostiju nije osetio potrebu da pozove policiju. Ubice ranije nisu imale policijski dosije.
Beogradska “Politika” u tekstu iz 2018. godine podsetila je javnost na ovaj slučaj i na sam tok suđenja u kojem su obojica počinitelja osuđeni na smrtnu kaznu za ovaj zločin koji je promenio lice Srbije.
Najupečatljiviji trenutak sa suđenja bio je kada je Ilija Vujić stajao mirno u sudnici, gledajući ispred sebe i ne mareći za to što mu je sudija izrekao smrtnu kaznu.
Pet godina kasnije, Ilija Vujić napisao je molbu ministru pravde za pomilovanje. Smrtna kazna iz zakona je konačno izbrisana tek 2002. godine, tako je u to vreme još važila.
2002. godine pomilovao ga je predsednik Srbije i preinačio mu kaznu u 40 godina robije.
Kultni film o beogradskom podzemlju devedesetih godina u svom uvodnom delu iskoristio je ovu priču kao polaznu osnovu, ali ne i kao uzrok, da opiše spiralu smrti koja je kasnije zavladala Srbijom.
