"Volim da šetam po Beogradu, ali svakodnevno bar 3-4 puta poludim od besa kad vidim kako se parkiramo, kako se ponašamo i kako zbog naše nesvesti i bahatosti, neki ljudi ne mogu normalno da žive!"
Da li znate kako žive osobe sa invaliditetom koje su u invalidskim kolicima!? Znate li koliko je njihovo kretanje po ovom gradu otežano!?
Da ne pričam što je gotovo nemoguće da posete svoje prijatelje jer je ulazak u stambene zgrade veoma otežan ili, čak, nemoguć, ukoliko u tim zgradama već ne žive osobe u kolicima, pa da zbog njih postoje piste.
A znate li koliko je teško da se, na primer, sa Novog Beograda dođe do centra grada? Nemoguće je!
Uvezli smo ove fine tramvaje što ćaskaju sa nama i imaju kamere i skroz su fensi i imaju rampe za invalidska kolica, ali STANICE su neprilagođene i na veliki broj stajališta ne mogu da se POPNU kolica!
Znate li, na primer, da do čuvenog TC “Ušće” iz blokova (na primer, 22, 23, 24, 25…) mora da se kruži okolo jer nema prelaza, a teško je naći i prelaz niz koji mogu da se spuste kolica.
Znate li da osobe u invalidskim kolicima ne mogu da uđu u brojne prodavnice u Beogradu?
A o deci da i ne govorimo! Koliko puta ste videli da roditelji moraju kolovozom da provezu kolica sa bebom jer je neki bahati vozač zaposeo ceo trotoar?
Ovo svakako nije ni prvi ni, nažalost, poslednji primer naše borbe protiv bele kuge. Rađajte decu, pa ih šetajte po kolovozu Ibarske magistrale jer nigde druge ne možete da prođete sa kolicima.
Šta je rešenje? Ima li rešenja?
Kome da se obratimo kad negde ne možemo da uđemo ili prođemo, što zbog bahatih vozača, što zbog jednostavno uskog trotoara, što zbog “politike” firme?
Da li je rešenje neki gerila marketing pristup na foru nalepnica “Bahato parkiram”? Da pravimo nalepnice “Beba ovuda ne može da prođe” ili “Meni ovo nije dostupno”?
Busamo se u grudi tolerancijom, inkluzijom i ostalim modernim izrazima, a osobe sa invaliditetom zaključavamo u stanove jer nemaju gde da mrdnu!?
Apelujemo na majke da rađaju, a onda vozači moraju da vagaju da li da se skucaju u vozilo koje dolazi iz suprotnog smera ili da pokose majku sa bebom u kolicima koja mora da ide kolovozom!?
To nije Beograd u kakvom ja želim da živim!
Hoću da rodim dete koje mogu da šetam po celom gradu! Dete koje će se zaljubiti u Beograd kroz koji će moći da prođe.
Hoću da ne razmišljam kako će moji prijatelji u kolicima da dođu do centra i da ne razmišljam da li će moći da uđu u neki lokal.
Kakvi su vaši utisci, kakvi su vaši predlozi? Da li i vi nailazite na prepreke?
