S namerom ste došli u veliki grad i pitate se koliko je vremena potrebno da prođe kako biste se utopili u masu i konačno mogli da se nazovete starosedeocem?

 

Ne brinite, ovde su manje-više svi došljaci (osim, naravno, onih pravih Beograđana koji su prva generacija rođena u prestonici, što im daje za pravo da ostalima sole pamet i rovare im po porodičnom stablu). Kako onda oni znaju da su pravi Beograđani? Ne znaju, ali foliraju, i uglavnom bivaju uhvaćeni u tome.

Ovako izgleda pravi Beograđanin, odakle god on zapravo bio:

Prvo, nema određenog vremena koje mora da prođe kako bi mogao da sebe nazoveš Beograđaninom. Možeš da se u njemu rodiš i provedeš ceo život i ostaneš seljak, a mogao si i juče da se doseliš i da budeš Beograđanin.

 

Drugo – gradski prevoz. Ne budi seljak i ne uskači preko drugih da bi se dokopao autobusa. Takođe, ne gazi preko drugih da bi iz autobusa izašao. Autobus nigde neće pobeći, a i da hoće, ako nagari preko 30km na sat, samozapaliće se, pa će ti biti drago što si ostao kulturan i istovremeno u komadu. Treće, ako juriš mesto, nećeš ga naći, a i ako ga nađeš, ustaćeš sa njega kako bi ga ustupio trudnici, starijem sugrađaninu ili bilo kome kome je to potrebnije, i to je pod obavezno.

Treće – budi Beograđanin, čak i kad drugi nisu, a uglavnom nisu, iako tvrde da jesu. Pomozi baki da unese ceger sa svoje dve veze peršuna unutra, pridrži vrata, ne prelazi na crveno, ne vozi kroz crveno, ne prelazi ulicu van zebre, pokupi kaku iza svog psa, ti nemoj da kakiš i piškiš u javnosti, pozdravi prodavce čak i kada te gledaju kao da si im pobio familiju, ne bacaj đubre okolo i ne posmatraj javni prevoz kao svoju ličnu pljuvaonicu i toalet, čak i kada Beograđani to rade.

Četvrto – ne zakazuj sastanke kod konja, a i kada moraš da ih zakažeš, zakaži ih kod spomenika knezu Mihailu.

Peto, i najvažnije – zaboga, ne idi na Adu.

Ako imate i vi imate neko pitanje za prave Beograđane, postavite ga OVDE.