... a da pritom ne ostavim utisak nekulturnog mrguda, čak i kada to jesam?

 

Kada ideš na posao, nije ti do života, a isto je i kada se vraćaš sa njega. Zapravo, ta vožnja gradskim prevozom je obično jedini deo dana kada možeš da imaš malo mira i tišine, naravno pod uslovom da nabiješ slušalice i otvoriš knjigu ako si imao sreće da ugrabiš mesto. Zato se većina nas grozi susreta sa poznanicima u tom vremenskom intervalu.

Prvo da razjasnimo šta je poznanik – to je osoba koju donekle znaš, ne dovoljno dobro da si ikada sam sa njom izašao na kafu ili podelio sa njim neku svoju privatnu dilemu, ali znaš je dovoljno dobro da moraš da joj se javiš i provedeš par minuta ćaskajući o budalaštinama poput vremenskih prilika ili gužve u prevozu i gradu.

Kad smo već kod toga, mene lično je oduševio primer komšije iz moje zgrade koga sam susrela  u hodniku zgrade, vodila klasičan ustegnut razgovor sa njim do vrata, pa onda niz ulicu, i na moj užas sve do stanice. Tu sam shvatila da moramo da ćaskamo i na stanici, a onda sam videla da se sprema da uđe i u moj autobus. Već sam počela da se preznojavam, a onda je komšija carski razrešio situaciju, i to tako što se pozdravio sa mnom i otišao u drugi deo autobusa. E, to je kultura, ali se retko viđa! Uglavnom takvi poznanici završe tako što celu vožnju provedu u glupavom razgovoru, oboje priželjkujući da onaj drugi nestane.

 

Zato sam ja za svoje poznanike uvela par pravila u vezi sa slučajnim susretima, za koje smatram da ih treba ozakoniti.

Dakle, ako si u prevozu sreo bliskog prijatelja ili člana porodice, moraćeš da priđeš da se pozdraviš i socijalizuješ, čak i ako to znači da treba da digneš dupe sa sedišta i kroz gužvu se probiješ skroz u drugi kraj autobusa gde je on (i da, čak i ukoliko ga ne voliš).

Ako si sreo poznanika, ukoliko vas deli razdaljina duža od tvoje dve ruke, ne moraš da prilaziš, dovoljno je da mahneš i da bešumno otvaraš usta (kao, pitaš kako je, šta ima), a potom ignorišeš njegovo postojanje u autobusu. To, doduše radi samo ako i poznanik ispoštuje pravilo o daljini od dve ruke, zbog čeka i smatram da ga treba ozakoniti.

Treće i najvažnije, nema ignorisanja! Uvek je provaljeno da namerno ignorišeš nekoga, čak i ako misliš da si majstor obmane i glume. Ispašćeš nekulturan, a to ne želiš.

Ako i vi imate pitanja za prave Beograđane, postavite ih OVDE.