Svakoga dana u našem glavnom gradu 2,5 miliona ljudi bar jednom uđe u neko od vozila javnog prevoza. Od toga čak 258 000 ne poseduje nikakvu kartu, a o broju onih koji se "čekiraju" samo kada naiđe kontrola može samo da se nagađa.

 

Prosečan beogradski GSP “švercer” će vam, ukoliko ga upitate zašto ne plaća kartu, obično navesti sledeći set razloga – preskupo je, smanjen je broj autobusa, a i oni koji voze su u očajnom stanju. Nadležni pak loptu prebacuju upravo na teren neplatiša i tvrde da bi se stanje voznog parka poboljšalo kada bi svaki putnik uredno plaćao svoju vožnju.

U tom začaranom krugu ispada da najgore prolaze upravo redovne platiše koje uredno kupuju Busplus, a svejedno se voze u krševima. Upravo te sugrađane smo pitali – da li bi GSP bio bolji da su i Beograđani bolji?

Kupujem mesečnu kartu za nezaposlene, a u izuzetnim slučajevima pojedinačnu. Ne mislim da bi se priliv sredstava ka GSP-u povećao ukoliko bi svi plaćali kartu. Bivše rukovodstvo grada je sklopilo ugovor sa Busplus-om, u kome stoji da sav novac od karata ne ide nužno GSP-u. GSP se finansira iz budžeta. Stoga mislim da se ni usluga prevoza ne bi poboljšala, pa će zimi i dalje u vozilima padati sneg, a leti raditi grejanje – kaže Aleksandra Malešević koju smo zatekli na stanici kako čeka prevoz do posla.

 

Podaci Gradskog saobraćajnog preduzeća pokazuju da su najrevnosniji u plaćanju penzioneri. Njih oko 220 000 ima mesečnu kartu sa popustom. To je nešto manje od polovine svih prodatih mesečnih karata. Ipak, pojedini stariji sugrađani misle da kvalitet prevoza ne zavisi toliko od broja prodatih karata koliko od sabraćajne kulture.

– Ne vozim se gradskim prevozom. Ono što mogu da zaključim je da postoji velika razlika između starijih vozača i onih mlađih. Stariji još uvek nose košulje, drže do sebe i odgovorniji su prema putnicima. Mlađi “upadaju“ u vozila u trenerkama, sa dva mobilna telefona. Preko jednog razgovara, a na drugom kuca poruke. Za povećanje kvaliteta usluge nije samo potreban novac već i saobraćajna kultura – i vozača i putnika – ističe penzioner Dragan Đurđević, nekadašnji radnik “Kluza”.

Najveći broj putnika u Beogradu poseduje nepersonalizovanu kartu. Oni se uglavnom “validiraju” tek kada primete kontrolore. U ovu grupu putnika najviše se ubrajaju srednjoškolci i studenti koji i pored popusta ne žele da kupe mesečnu kartu. Naravno, ima i izuzetaka.

Ja plaćam mesečnu kartu za nezaposlene čija cena iznosi 1100 dinara. Ta suma nije visoka međutim, moram reći da je kvalitet usluge na vrlo niskom nivou. Sa jeseni stiže i loše vreme, a često se događa da autobusi zimi prokišnjavaju, da prozori i vrata ne rade dobro pa bi sa eventualnim povećanjem prihoda prvo to morali da poprave – priča studentkinja Anamarija Arsić.

Prošle godine je napravljena detaljna analiza stanja u javnom prevozu na dnevnom nivou. Direktor GSP-a Željko Milković tada je izjavio kako veruje da bi se prihod značajno povećao, ali samo u slučaju kada bi svaki od putnika kupovao kartu što je, kako kaže, nemoguće.

Zato će u vozilima GSP-a i dalje važiti princip – Koliko para toliko muzike.



loading...