Poznati srpski glumac Predrag Ejdus peminuo je  posle duže bolesti u 72. godini.

Odigrao je oko 200 dramskih uloga i snimio više od 50 filmova, učestvovao je u 50 televizijskih drama i 30 tv-serija, ostvario preko 200 uloga u radio-dramama snimljenim za Radio Beograd…

Tokom svečanog otvaranja izložbe “Predrag Ejdus, čarobnjak scene“, koja je u februaru bila održana u Muzeju Narodnog pozorišta i predstavljala Ejdusovo pozorišno stvaralaštvo, koje je ovenčano dvema nagradama za životno delo – Sterijinom nagradom i Zlatnim ćuranom, glumac se obratio okupljenimu u, ispostaviće se, jednom od poslednjih govora koje je ikada održao, piše “Kurir“.

Kao da je predosećao da je kraj blizu, Peca se nasmejao i rekao…

Koliko znam, retko se dešava ovakav vid izložbe, obično je to post mortem, a ove nagrade ne doživljavam kao in memoriam, već kao jedan ozbiljan podstrek. U ovom trenutku mislim da radim više nego ikad, 15-16 naslova – među njima ima bar jedno desetak koji su prešli deceniju kako se igraju. “Kir Janju” igram 26 godina i šalim se često: Kir Janja je za tih 26 godina smenio 10 upravnika Narodnog pozorišta, među kojima i mene – u svom maniru je nasmejao sve prisutne čarobnjak scene i nastavio:

Trajanje u ovom poslu je najvažnije. Možete misliti kako to izgleda uzbuđujuće, kakva je privilegija, a s druge strane to je stresno, bolno, ponekad gotovo samouništavajuće. Kažu da gluma spada u desetak najstresnijih zanimanja. To je tačno jer svaki izlazak na scenu, pored same pripreme, proba, nosi ogroman stepen koncentracije, odgovornosti, emocija…

Ejdus je priznao da je 50 godina na sceni prošlo za tren.

Gluma je stalno kopanje po sebi, glad za istinom, za novim dimenzijama, što više znam, to više ne znam. Uvek ima još istražiti. Spadam u one glumce koji svaku publiku bezmerno poštuju. Najviše su me nervirale kolege koje su delile publiku. Moja ideja je da je bitan bar jedan koji ima pažnju – e njega treba uloviti. To se može samo velikim trudom i verom u tog jednog, nikako nipodaštavanjem i otaljavanjem – završio je svoj govor Ejdus, a onda je izveo monolog iz predstave Gorana Markovića “Delirijum tremens”.

Šta mislite šta je to što glumca razlikuje od ostalih? Mislite da je to zato što su poznati? Pa ima mnogo glumaca koje niko ne zna, pa ipak su pravi glumci… Možda zato što dosta zarađuju? Ima nekih koji ponekad malo više zarađuju, ali glumci mnogo troše i piju, neki od sreće, neki od tuge, a neki i od ujutru.

Ostaje samo sećanje

Ono što glumca razlikuje od ostalih ljudi, to je da on sam, to jest njegovi telo i duša, predstavljaju umetnički predmet. Dakle, on nema platno, instrument, nema ništa osim samog sebe. Njegova umetnost traje kraće od svih. Knjige ostaju u bibliotekama, slike vise po muzejima, a jedino gluma, gospodo draga, naročita ona prava, u teatru, nestaje onog trenutka pošto se u sali upali svetlost… Ostaje samo sećanje koje je postojano baš kao i lanjski sneg. Pa zbog čega onda glumci glume? Zbog prokletstva i magije. Kad jednom uđu u taj svet, iz njega nema povratka. Oni lutaju hodnicima pakla duboko verujući da se tu negde nalazi put za raj. Mnoge ta nada ne napušta do kraja, čak i kada je toliko izgleda da raja i nema – završio je maestro glume i dobio gromoglasan aplauz.