U tom pogledu bitna je i profesionalna originalnost, a temelj za istu je upravo emocionalna inteligencija. Oni koji se nalaze niže na spektru imaju veću šansu postati kamen spoticanja pri pokretanju novih poslova ili stvaranju ugodne i profesionalne poslovne atmosfere.

Na svu sreću,  loše osobine ne moraju nužno biti nepremostiv problem već nešto što je moguće promeniti uz rad na sebi. Ali ono što je bitno je prepoznati ih i što pre i početi sa radom na promenama.

U nastavku ćete pronaći sedam profesionalnih osobina koje sprečavaju uspeh na poslu i kako ih prepoznati.

Tračarenje

Tračanje je neprestano traženje informacija o ličnim i profesionalnim životima kolega koje zatim delite s osobama u kancelariji. Osobe sklone tračarenju većinu svog vremena uglavnom provode pričajući o svemu i svačemu umesto da se bave svojim poslom, a dodatni problem je i to da ih kolege vrlo retko ili nikada ne doživljavaju kao profesionalce. Osim toga, postoji i čisto ljudska strana problema jer takvim se ljudima ne veruje, a poverenje je itekako bitno za stvaranje  snažnog tima u kojem se jedni oslanjaju na druge.

Popustljivost

Popustljive osobe apsolutni su “klimači glavama”, osobe koje se slažu s apsolutno svime što im se predloži ili što izađe iz usta šefova. Reći “ne” izuzetno je bitno kada se radi o novim i neplaniranim zadacima, lošim idejama ili kolegama koji pokazuju nepoštovanje prema vama. Mnogi greše kada popustljivost mešaju sa dobrotom i pristojnošću. Postoji vrlo jasna granica i radi se o davanju iskrenog mišljenja u situaciji kada se to od vas zahteva. Izuzetno je štetno imati članove tima koji nikako ne doprinose razgovoru.

Opiranje promenama

Ljudi koji se neprestano i tvrdoglavo opiru promenama takođe mogu biti i vrlo često jesu problem u radnoj atmosferi. Oni su čista suprotnost popustljivim ljudima, ali u negativnom smislu jer predstavljaju drugu krajnost. Naviknuti su na jedan način i aktivno rade na tome da zadrže status quo koji im odgovara. Provode vreme forsirajući pravila i ne veruju članovima tima ili odbijaju sugestije nadređenih. I dok to ponekad može biti korisno (ako je argumentirano), vrlo često radi se o ljudima koji nisu skloni eksperimentima koji vrlo često mogu izroditi pozitivne rezultate.

Izigravanje žrtve

Bez obzira na njihovu ulogu, žrtve jednostavno odbijaju prihvatiti činjenicu da je nešto njihova greška. Čak i kada je više nego očito da je tako. Ne preuzimaju odgovornost za vlastite greške, a još gore od toga je to da krivicu prebacuju na druge. Veruju da pravila ne važe za njih i često gube poverenje članova svog tima.

Pametovanje

Pametnjakovići sve znaju. Uvereni su da su najinteligentniji i da niko nema bolje rešenje od njih. U svojim su stavovima kruti i uporni u tome da svi ostale prihvati njihov način kao jedini. Ako nešto pođe po krivu, to je zato što nisu slušali njih, a ako uspe, to je rezultat njihove genijalnosti. Sve zasluge pripisuju sebi i znaju biti arogantni zbog čega ih mnogi ne vole i ne veruju im. Ipak, ne prepoznaju vlastitu antipatičnost. Štaviše, smatraju da su šarmantni i veruju da im to daje opravdanje za bahatost i obraćanje sa visine.

Lako gubljenje živaca

Iako se to često pripisuje mlađim ljudima, činjenica je da živce lako gube i oni puno stariji. I dok oni sami sebe smatraju “temperamentnima”, činjenica je da se radi o klasičnom agresivnom ponašanju koje nepotrebno unosi nemir u radnu okolinu. Kad nešto ne ide kako su zamislili, takvi ljudi gube kontrolu i jednostavno nisu u stanju jasno, smireno i profesionalno argumentovati svoje nezadovoljstvo. Širenje nervoze, urlanje ili suze samo su neke od njihovih reakcija. Kada su u nadređenom položaju, takvi ljudi često zastrašuju, prete,onemogućavaju kolektivu da radi najbolje što može.

Politizovanje

Postoje ljudi koji ambiciju podižu na viši nivo u nedostatku bolje reči političari. A političare niko ne voli. Čak ni drugi političari. Karijera takvih ljudi svodi se na uspinjanje do samog vrha, bez obzira na žrtve. Iako živimo u svetu u kojem se takav sociopatski pristup načelno ceni radi se o problemu koji zbog koristi pojedinca žrtvuje dobrobit kolektiva.

Preterano ambiciozni prisvajaju zasluge, potkopavaju karijere kolega i odbijaju pomoći drugima kako bi sebe predstavili u boljem svetlu. I dok u nekom idealnom viđenju svieta takvi pojedinci na kraju osete posledice vlastitog ponašanja, činjenica je da u stvarnosti to rietko kada bude tako. Njih jednostavno nije briga, a čak i ako se to dogodi, šteta je već učinjena.

Međutim, sliepa ambicija je kao slava. Retkima polazi za rukom dogurati do vrha, a mnogo je onih koji će time naškoditi sebi jer stvaranje toksične atmosfere sve ređe prolazi i ne tolerše od strane kolega.