Stanovnici Grocke i Begaljice to nažalost najbolje znaju - ko se nije vozio linijom 302, taj ne zna šta je pakao! Ali ipak, do Beograda se mora, naročito ako studirate ili nosite robu da je prodate... Zato većina na obaveštenje koje je nedavno osvanulo na tabli u Ustaničkoj ulici samo tužno odmahuje glavom.
Ustanička ulica poznata je kao “čvorište”, mesto odakle kreće najveći broj GSP linija označenih brojem 300 (pa na dalje – 301, 302,303…) Trase koje ovi autobusu prevaljuju su duge, stajališta retka, a njima se voze oni koji do Beograda dolaze iz rubnih naselja – Grocke, Begaljice, Boleča, Vinče…
Problem nastaje kada u letnjem periodu ionako retki plasci budu još više smanjeni, a intervali čekanja produženi, pa kada autobus konačno naiđe, nastupi pravi “stampedo” ljudi koji pokušavaju da se zagrabe za sedište ili (još češće) šansu da uopšte uđu u prevoz.
Po ovome – večitim gužvama, poluraspadnutim autobusima i vožnji koja (ako uopšte uspete da se ugurate unutra) kao da traje večno, naročito se ističe linija 302 koja vozi od Beograda do Grocke i Begaljice.
Zato verovatno i ne čudi natpis zalepljen preko reda vožnje, a koji smo zatekli na početnoj stanici 302 u Ustaničkoj ulici:
Putnici koje smo zatekli na licu mesta, a koji su čekali autobus nisu hteli naročito da komentarišu “proglas”. Kažu, nema tu ničeg novog, tako je svakog leta.
– Problem je što mi ćutimo, ali takvi smo. Lepo čovek kaže: “Izvolite, čekajte 302. Ko izdrži neka priča” – u prolazu nam je dobacila jedna gospođa dok je hitala ka stajalištu.
Da se ugura u 302. gde drugde.
