Zdravstveni radnici, kao i oni koji su preležali kovid 19 znaju koliko bolest izazvana infekcijom korona virusom može da bude teška i nepredvidiva. Nažalost, mnogi su izgubili bitku, a širom sveta sve je više onih koji se žale na dugoročne smetnje koje su se pojavile posle kovida 19.
Ketrin Deniz se skoro godinu dana bori protiv tih smetnji, pod parolom – sutra će biti bolje.
– Dobila sam ovaj virus pre nego što je iko od njega preminuo u Ilinoisu. Kao da je bilo pre jednog veka, zar ne? Sada govorimo o vakcinama, novim varijantama, novim protokolima lečenja, a ja sam u krevetu stalno. Uvek u istoj sobi. Bolesna sam poslednjih 330 dana – započela je svoju priču Ketrin za Vašington post.
Kaže da se njen život ne razlikuje od tamničarskog – ucrtava recke na zidove zatvorske ćelije. Pokušava da se pomiri sa činjenicom da korona virus nije nešto što će lako preboleti i pita se da li će u takvom stanju ostati zauvek ili za nju ipak ima nade da će se oporaviti.
– Budim se svako jutro i pripremam se. Pitam se, šta će biti danas? Ja sam ono što lekari zovu “dugoročnim pacijentom”, gde posledice kovida preuzimaju vođstvo nad telom. Posledice ne nestaju. Lekari misle da nas može biti na desetine hiljada, ali niko zapravo ne zna koliko nas ima. To je medicinska misterija. To je poput slučajnog skupa simptoma. Šta kažete na mučninu i jaku vrtoglavicu? Ili biste više voleli migrenu sa bolovima u zglobovima? Neki problemi su stalni, poput bolova u telu od glave do pete i zamora – nabraja Ketrin.
Podseća i na one ređe simptome kao što su zvonjava u ušima, bol u rebrima, lupanje srca, utrnulost u prstima, vrtoglavica, magla u vidnom polju, gubitak pamćenja…
– Pre neki dan sam se probudila i želela da obučem odeću za trčanje. U glavi sam imala ideju da idem na džoging, a zatim krećem na posao, ali čim sam ustala, puls je počeo da se ubrzava i setih se: O, da. Ne mogu ni sama da šetam oko bloka. Ja više nemam posao. Ja sam hendikepirana. O čemu razmišljam…
Ljudi u njenom okruženju, kako kaže, ponekad stiču utisak da je previše dramatična, pa se povukla i od ljudi. Ne ume da objasni šta joj se događa, ali ne umeju ni lekari. Neki su joj čak predlagali i terapiju antidepresivima.
Priseća se kako o korona virusu nije ni razmišljala kada se prvi put razbolela u martu prošle godine:
– Boleli su me glava i grlo, ali sam pokušala da ignorišem to. Radim u finansijama i to je ta kultura Volstrita, ili ste na poslu ili ste na samrti. Moj muž se šali da imam mentalitet krvoločnog ubice. Ne volim usporenost, stalno guram napred. Međutim, dobila sam povišenu temperaturu, a i moj muž je počeo da dobija simptome – rekla je.
Otišla je do Hitne pomoći, ali su joj tamo rekli da nemaju testove, te da računa da ima kovid 19 i da se tako i ponaša. Dali su joj samo tablete protiv bolova i poslali je kući. Tako bolesni, suprug i ona proveli su 20 dana u kući. Jedva su, kaže, uspevali da nahrane ljubimce, toliko im je oboma bilo loše.
– Posle nekoliko nedelja moj muž je počeo da se oseća bolje. Opet je išao na trčanje. Pozvao me je da idem s njim. Pokušala sam, ali nisam uspela. Pokušala sam i da nastavim s radom od kuće, ali moj fokus se gubio. U glavi mi je bio toliki pritisak da mi se činilo da visim naopako. Pravila sam gomilu glupih grešaka. Ponekad, kada bih obavljala velike poslove preko telefona, zaboravila bih šta sam radila usred poziva. Pomešala bih dane u nedelji. Tad sam shvatila da nešto ozbiljno nije u redu. Zašto mi nije bolje? – pita se Ketrin.
Kaže da je poslednjih meseci videla više lekara nego u 30 godina svog života. Nakon što je shvatila da za njeno stanje koje traje nema odgovora, pokušala je da se raspita na forumima gde su ljudi delili svoja iskustva posle preležanog kovida 19. Ustanovila je da bi mogla imati nešto što se zove disautonomija, gde mozak prestaje da govori telu kako da obavlja normalne funkcije.
– Uspela sam da dođem do interniste, ali on me je vratio u hitnu pomoć. Pronašala sam reumatologa, a on me je uputio drugom reumatologu, koji me je poslao specijalisti van države, a on me je umesto toga uputio kod kardiologa. Obilazim lekare tražeći bilo kakav odgovor, ali uglavnom se sve svodi na nagađanja. Rečeno mi je da možda imam Lajmsku bolest, ili nešto što se zove POTS sindrom, ili hronični umor, ili fibromialgiju, ili anksioznost, ili depresiju. Po preporuci lekara, uzimam dva antidepresiva, vitamin D i čitav niz drugih vitamina – objašnjava.
Njen suprug je vodio evidenciju terapije, jer Kertin nije bila u stanju da to obavi samostalno. Onda ju je odveo kod doktora za neuro-zarazne bolesti koji je u neformalnom razgovoru konstatovao da bi oko 10 odsto ljudi koji se razboleli od kovida 19 mogli da imaju dugotrajne neurološke efekte.
– Vodim bitku da zadržim zdrav razum. Kažem sebi da moram više da se trudim. Nateram se da izađem iz kreveta, ali kada uđem pod tuš i topla voda oboji ruke u ljubičastu, puls mi skoči. Tako mi se zavrti u glavi da moram da sednem. Ponovo sam pobeđena – priča očajna Ketrin.
Muž je s posla podseća kada bi trebalo da popije koji lek. Proverava je svakog sata, dok se ona oseća kao bespomoćno dete koje zavisi od roditeljske brige. U međuvremenu, Denizova se bavi laganim stvarima koje ne opterećuju mozak, a po preporuci lekara.
– Sedim u krevetu i seckam slike iz novina, pa ukrašavam zidove njima, baš lepo – ironično kaže.
– Jede me osećaj krivice, besa i mržnje prema sebi. Imam terapiju jednom nedeljno i to mi pomaže. Puno razgovaram o prihvatanju. Pokušavam da prihvatim da se neću probuditi osećajući se bolje. Pokušavam da se oslobodim svojih očekivanja, ali u tome ima neizmerne tuge. Osećaj je jednak predaji – rekla je.
