”Nikada nisam mnogo kukala i žalila se. Naravno bilo je dana kad sam jednostavno bila ljuta na situaciju koju mi je život nametnuo. Tu ljutnju je najviše osetila mama, a ona mi je bila najbliža i nekad sam umela i da je 'pecnem' u tim trenucima”.
Čovekova životna borba najveći je imperativ. Iako nas ponekad šiba toliko snažno da jedva ostanemo na nogama, da jedva udahnemo i najmanju trunku vazduha, ipak nas nauči najvažnijim postulatima, koji, poput svetionika na obali, čvrsto stoje i podsećaju nas da još nije kraj.
Aleksandra Simović, simpatična, uporna i optimistična 33-godišnja devojka govorila je za Dnevno.rs o problemu sa kojim se suočava od rođenja, a njena snaga toliko je velika da nas nimalo nije ostavila ravnodušnima.
Rođena je u osmom mesecu trudnoće, za koji kažu da je najkritičniji jer se detetovi organi još razvijaju, sa dijagnozom ”spina bifida”. U njenom slučaju, konkretno, kičmena moždina je ”izašla” iz pršljena i lekari su to morali da vrate.
Prvu operaciju imala sam 18 dana po rođenju. Kasnije mi se nisu razvili stomačni mišići dovoljno i nije imalo šta da drži kičmu, pa je usledila i progresivna skolijoza, zbog koje sam i bila podvrgnuta svim ostalim operacijama. Imala sam i spazmatična stopala kao i iščašenje kukova. Nakon toga, prvu operaciju na kičmi zbog skolijoze imala sam sa šest godina, i svaka naredna intervencija bila je na otprilike šest meseci razmaka do moje 15. godine – uvodi nas u priču simpatična Beograđanka.
U najtežim životnim momentima nije klonula duhom, borila se za svoj, tada maleni život, ali ono što posebno ističe jeste podrška roditelja, prijatelja i rodbine.
Nikada nisam mnogo kukala i žalila se. Naravno bilo je dana kad sam jednostavno bila ljuta na situaciju koju mi je život nametnuo. Tu ljutnju je najviše osetila mama, a ona mi je bila najbliža i nekad sam umela i da je ”pecnem” u tim trenucima. Inače, moji roditelji su moji heroji. Bili su jako hrabri tokom čitavog lečenja, podržavali su jedno drugo i bili su izuzetno dostojanstveni. Tata je dolazio za Beograd svakog vikenda kako bi bio sa nama. Mislim da je njima u tim trenutcima mnogo značila velika podrška porodice i prijatelja jer najteže je biti sam u takvom problemu. Oni i ja, srećom, nismo bili sami – posebno je istakla Aleksandra.
Uprkos situaciji u kojoj je veoma mirno ”plivala”, a sa kojom retko ko na ovom svetu može da se izbori, 33-godišnja devojka bila je srećno i nasmejano dete.
– Bila sam i veoma nestašna. Želela sam da radim sve što ne bih smela. Tako sam jahala konja, skijala, vozila se na roler kosteru. Zahvalna sam roditeljima što su mi davali slobodu da uživam u detinjstvu iako znam da su se sigurno plašili da se ne povredim. Vaspitavali su me da odrastam kao i svako drugo dete na ovoj planeti – istkla je Saša, kako je zovu bliski prijatelji.
Borac iznad svega
Aleksandra je bila iskrena, i objasnila nam da ne voli da se vraća u prošlost, pa najčešće majka mora da je podseti kako su se stvari tada odigravale.
Moji ”navijači”
Imala sam svoju grupu ”navijača” da ih tako nazovem. Bili su nam zaista ogromna podrška i to je mnogo značilo. Da su me oni sažaljevali možda bih bila mnogo slabija ličnost. Nisam imala priliku da kukam nad životom. Jer NE MOGU I NE SMEM nije postojalo. Jedine reči koje sam dobijala bile su: Možeš ti to, hajde samo napred, ponosni smo na tebe.
– Sad na operacije gledam kao na svoje velike pobede, a na ožiljke kao na zlatne medalje tih pobeda. Ponosna sam na sebe i porodicu jer smo ovo zajedno izgurali. Veoma mnogo mi je značio moj lekar, dr Milan Filipović. Nikad me nije tretirao kao dete koje ništa ne razume, već smo od prve operacije na kičmi, razgovarali otvoreno. Znala sam koliko će da boli, koliko ću da ležim i da će na kraju sve biti u redu. Kroz sve te godine lečenja postali smo bliski prijatelji sa njim i njegovom porodicom. Doktor Filipović preminuo je pre nekoliko godina i to sam baš teško podnela – iskrena je Aleksandra i dodaje:
”Mislim da je roditeljima čija su deca bolesna jako bitan odnos sa lekarom. Možda bi u mom lečenju bilo sve teže da me je operisao neko ko je bio manje dobar čovek.”
Njene operacije bile su izuzetno rizične, ali ispružena ruka uvis sada je simbol njene životne pobede.
Bilo je momenata kad ožiljak nije hteo da zaraste, pa je to dodatno komplikovalo postoperativni tok. Takođe sam se nakon operacije, koja je trajala sedam do osam sati, probudila sa oduzetom levom šakom. Doktor je odmah dotrčao na intenzivnu negu i znao je da ništa nije dirao oko nerava koji pokreću šaku. Na kraju smo utvrdili da su me sestre koje pripremaju za operaciju namestile u nezgodan položaj. Bila sam mršava, ruka mi je bila ispod kuka tokom čitave operacije i taj pritisak je skoro prekinuo nerv. Oporavak ruke trajao je tri meseca. Sad mi je leva šaka jača od desne – rekla je Simovićeva.
Tokom odrastanja Aleksandra je bila veoma nesigurna zbog ožiljaka i hoda, a ponajviše zbog ljudi koji su je čudno gledali i dece koja su joj se podsmevala. S obzirom na stanje u kojem je kao mala bila, mnogo vremena provela je u bolnici, pa je zbog toga morala da propušta časove u školi. Ali, ni to je nije sprečavalo da uči i svakodnevno napreduje.
Sašini životni uspesi i ”disanje punim plućima”
– Postala sam deo tima Opšte bolnice ”Una” i radim na poziciji PR menadžer. Zahvaljujući divnom timu lekara, više nemam strah od bolnice.
– Godinama radim i odnose s javnošću za noćni klub ”Freestyler” i klub ”Tilt” i mogu da kažem da sam zahvalna vlasnicima, porodici Liapis što su verovali u meni i što mi pružaju nesebičnu podršku i poverenje koje mi daje krila da budem još bolja u poslu kojim se bavim.
– Na izuzetnim projektima sarađujem i sa vinarijom Zvonko Bogdan, poslednjih nekoliko godina. Mnogo lepih stvari smo radili zajedno i imamo neke divne planove za buduće projekte. Porodica Čakanj i godpodin Bogdan ljudi su od kojih sam naučila kako je moguće postići mnogo, a ostati skroman i dobar čovek.
– Od skoro pišem i svoju kolumnu koja se zove Sunčana strana života za life style magazin ”Bg online”. Pisanje je moja prva ljubav, jer sam po vokaciji novinar.
Veliki izazov je razotkriti sebe i svoju suštinu pred svima, ali ako će moja priča bar jednoj osobi pomoći da lakše prevaziđe teške trenutke, moja misija je uspela!
– Većinu vremena sam bila nepokretna i jedini potezi koje sam mogla da napravim je da me sestre ili majka okrenu na stranu i stave jastuk iza leđa. Ti momenti za mene su bili kao praznik. Učila sam i u bolnici, dolazili su mi profesori i držali časove u sobi. Nakon izlaska iz bolnice, mama i tata su angažovali privatne profesore kako bih nadomestila propušteno. Učiteljica, i kasnije profesori, imali su veliko razumevanje i bili su ogromna podrška, a ja to nisam zloupotrebljavala – ispričala je ona.
Shvatila sam da je život lep
Kada god bih se probudila posle operacije i pomerila noge i ruke shvatila bih da je život lep. To je bio dar na kome sam oduvek bila zahvalna jer sam znala da usled komplikacija i velike krivine mogu da budem i u invalidskim kolicima. Radujem se malim stvarima, zaista se trudim da uživam u svemu na jedan pravi, dečji način – istakla je prelepa Aleksandra i dodatno poručila svima koji osećaju da možda manje vrede zbog svojih nedostataka: ”Najteže je ne slušati okolinu i okrenuti se svom srcu. Kad to uspemo onda smo pobedili strahove i počinje sunčana strana života. Poručila bih svima da umesto što obraćaju pažnju na svoje nedostatke, počnu da se zahvaljuju za vrline koje poseduju.”
Aleksandra se obratila i roditeljima, koji jednako prolaze kroz teške trenutke, a sve u želji da svom detetu pruže tračak nade i pokažu mu da samo ”najjači opstaju”.
– Ako u svom srcu i glavi svoje dete vidite kao heroja sopstvenog života, ne postoji ništa što može da vas spreči da tako i bude. Znam da će mnogi od vas sad reći da je zdravstveni sistem loš i da nema mogućnosti za dobro lečenje. Kad su plate bile tri marke devedesetih, moja dnevna terapija Longacefom koštala je 10 puta više i morali su da je obezbede moji roditelji. Znam kroz šta prolaže roditelji, ali i dalje želim da verujem da će se nešto promeniti na bolje – zaključuje 33-godišnja Aleksandra Simović.
