Igrač američkog fudbala Trevis Rudolf uradio je nešto što je majci ovog dečaka nateralo suze na oči. A i vama će.

U sportu je najvažnije dati gol, pogoditi koš, trčati ili plivati najbrže, skočiti najviše… Ali, nije to jedino što sport podrazumeva. U sportu je veoma važno imati srce, poštovanje za protivnika, znati kako se poneti u pobedi i u porazu.

Sport razvija ličnost. U svakom smislu. Pokazao je to i igrač američkog fudbala Trevis Rudolf koji je sa saigračima iz ekipe Floride, bio u poseti jednoj školi.

Kada je ušao u đačku menzu primetio je da dečak sedi sam. Odlučio je da svoj obrok pojede u dečakovom društvu. Nije znao da je dečak autističan.

Dečakova majka je dobila ovu fotografiju dok su mali i veliki čovek ručali zajedno, a onda na svom Facebook profilu napisala srceparajuće pismo.

Prisetivši se svojih školskih dana, majka ovog dečaka je napisala da se ponekad oseća zahvalnom što je njeno dete autistično, jer mu je na neki način štit od svega.

On ne primećuje kada ljudi bulje u njega i kada odjednom počne da tapše rukama. Ni ne primećuje što više ne dobija pozivnice za rođendanske žurke sovjih vršnjaka. I ne smeta mu kad tako sedi sam i ruča. Svakog dana ga pitam – da li si danas bio tužan ili sa kim si danas sedeo za ručkom. Ponekada mi odgovori da je sedeo sa drugarima iz odeljenja, najčešće da je sedeo sam. Tim danima sam veoma tužna zbog njega, ali njega ta svakodnevica ne dotiče. On je stvarno slatko dete, koje se uvek osmehne svima i zagrli ih. Moj prijatelj mi je poslao ovu prelepu sliku, uz komentar: ‘Hej, tvoj sin ruča sa Trevisom Rudolfom’. Pitala sam ga: ‘A ko je on?’. Dobila sam odgovor: ‘Američki fudbaler’. I suze su mi potekle niz lice. Trevis Rudolf i još nekoliko njegovih saigrača posetili su školu mog sina. Zaista ne znam šta je podstaklo ovog divnog čoveka da sedne za sto sa mojim sinom, ali mogu da mu poručim da to nikada neću zaboraviti. Ovo je jedan od retkih dana kada ne brinem što moj divni sin ruča sam, jer sedi preko puta čoveka koji je heroj. Hvala ti, Trevise, ovu majku si učinio neverovatno srećom i dobio si navijače za ceo život – napisala je Lia Pejsk.

Kada je pročitao ovo pismo, Rudolf se stresao, a potom su ga o ovome pitali i za lokalnu televiziju. Još jednom je pokazao da je megacar:

Dečak je baš kul, družio bih se sa njim svaki dan. I poruka za njegovu mamu – ako joj treba moj broj, dobiće ga i neka me pozove da se družim sa njenim sinom“.



loading...