Ova Beograđanka je započela ogroman umetnički projekat koji želi da pokloni Hilandaru, a da ga završi, treba joj još 15 godina!

 

Kada uđete u stan Biljane Ećimović na dvadesetom spratu jednog beogradskog solitera, vidite da je sve podređeno umetnosti. Toliko, da ova gospođa mora da rasklanja svoje rukotvorine da bi imalo gde da se sedne. Ipak, njeno već sada najznačajnije delo iako još uvek nezavršeno, vezeno Miroslavljevo jevanđelje, čuva u jednoj čvrstoj plastičnoj kutiji. 

Radila sam svašta u rukama, pa sam poželela da uradim nešto kapitalno što će biti kruna svog mog dosadašnjeg ručnog rada. Drugi motiv je to što je jevanđelje iz Hilandara poklonjeno Aleksandru Obrenoviću i sada se nalazi u Narodnom muzeju, pa sam želela da ga vratim tamo gde je pravedno da bude i odakle je krenulo na svoje putešestvije – objašnjava Biljana za Dnevno.rs zbog čega je započela ovaj tako veliki projekat.

 

Rad na jevanđelju je počela pre tri godine, ali se pre toga najmanje godinu dana

Miroslavljevo jevanđelje je bogoslužbena knjiga koja nema znakove interpunkcije i slova se bukvalno nižu jedno za drugim, a nema ni naslova. 

– Postoji mišljenje da su jevanđelje pisala dva čoveka, kaligrafa. To do danas nije potvrđeno, a ja sam došla do zaključka da je to istina. Videla sam da su na prvih 80-ak stranica slova niža i šira, jednostavno su kvadratasta. Od 80-e strane, pa na dalje su slova nekako duža i izdužena. Kada ih uporedite jasno vam je da su dva rukopisa – objašnjava Biljana svoju teoriju.

pripremala, istražujući i čitajući knjige o istorijatu najstarijeg ćiriličnog spomenika srpske pismenosti.

– Nabavila sam knjigu “Istorijat Miroslavljevog jevanđelja”. Tu su sva slova uvećana, pa sam mogla da ih protumačim. Stupila sam u kontakt sa gospodinom Topalovićem koji je radio fototipsko izdanje ovog rukopisa, zato što nigde nisam mogla da pronađem originalne dimenzije. On mi je dao prvih 30 strana koje su bile pravih dimenzija. Bio je malo zbunjen i nije razumeo šta želim da radim, a ja sam mu rekla da me pusti neko vreme i kada sam mu pokazala prvih nekoliko strana on je ostao bez teksta – sa ponosom priča ova penzionerka.

 

Biljana trenutno veze 16. stranu, a jevanđelje ih ima ukupno 362. Po njenoj računici, trebaće joj još 15 godina da ga završi, ali to nju ni malo ne obeshrabruje.

Tri reda vezem oko 4,5 sata i to radim pre podne. Ustanem oko 6, skuvam veliku šolju kafe i krenem. Sledeća tri reda radim poslepodne. Treba mi 10 dana da izvezem jednu stranu, što znači 3 strane mesečno. Priznajem da ovakav tempo imam zimi, dok me topli dani češće “isteruju” iz kuće – kaže Biljana.

 

Jedno od pitanja koje Biljani često postavljaju jeste kako misli da prenese svoj rad na Hilandar, s obzirom na to da je tamo ženama ulaz zabranjen.

– Pre dve godine sam na jednom turističkom putovanju išla brodićem do tačke do koje mogu žene. Tad sam pomislila da ću, kada dođe dan da predam jevanđelje, otići najpre u Solun u njihovu kancelariju gde ću se najaviti, a onda ću doploviti čamcem dokle mogu, gde će me čekati sveštenik koji će ga preuzeti. Kada o ovome razmišljam često mi zasuzi oko pri samoj pomisli da ću nekada morati da se odvojim od nečega što sam radila 15 godina – iskrena je naša sagovornica.

Za ovaj kapitalni ručni rad gospođa Ećimović koristi slikarsko platno od konoplje, koje upotrebljavaju slikari, a nabavlja se u tapetarskim radnjama. Na njemu joj u jednoj fotokopirnici odštampaju svaku stranicu, a onda ona radi “bod po pismu”, kako se zove ova tehnika.

Sa njenim radom je upoznat i jedan sveštenik srpske pravoslavne crkve, koji se založio za to da ona dobije blagoslov od patrijarha za svoj rad. Njega još uvek nije dobila, ali ova optimistična gospođa vedrog duha, veruje da će se i to jednog dana dogoditi.

Do tada, ona vredno veze i razmišlja o tome kako će jednoga dana generacije iza nje imati priliku da na Hilandaru vide ono što je ona svojim rukama uradila.



loading...