Prvo poglavlje u pregovaračkom procesu ulaska Srbije u Evropsku uniju neće stići s Deda Mrazom. Neće, kako je očekivano, početi u decembru pa će morati da sačeka neka bolja vremena. Decembar ume da bude hladan, nije nam potrebna još jedna studena tema. Možda bude lakše tamo s proleća, kad gora zazeleni.
– Nismo uspeli da postignemo potpunu saglasnost među zemljama članicama. Biće potrebno još malo strpljenja – rekao je za dnevni list „Novosti” jedan visokopozicioniran izvor u vrhu evropske administracije. Izvor, kako to samo izvori umeju da budu hladni, nastavlja:
– Posle nekoliko pokušaja da se napreduje, ovo važno pitanje otvaranja pregovaračkog poglavlja sa Srbijom, nažalost, trenutno je skinuto s dnevnog reda radne grupe, jer je postalo očigledno da nema političke saglasnosti.
Saglasnost se odnosi na sadejstvo evropskih zvaničnika na tri nivoa: tehničkom, na odluku 28 ambasadora zemalja članica i stav šefova diplomatija tih zemalja.
Istovremeno, zvanični Berlin – koji se drugim imenom zove Angela Merkel – šalje novih (ili su samo za našu javnost novi?!) jedanaest uslova Srbiji u kojima se navodi štošta što bi Srbija trebalo da ispuni pre prvog prolećnog zelenog lista. Možda i pre, a možda i ne mora? To zavisi od političkih odluka u Beogradu i snage kojom Merkelova sagovornicima iz Srbije uvrće ruke na leđima.
Svih jedanaest uslova, pogađate, odnose se na Kosovo. Među njima je jedan koji se zove „Halo, Priština”, a ova treba da se odazove na svoj pozivni broj o kom Beograd i Priština treba da se dogovore. Znači, postojaće više od jedne telefonske centrale, a telefonske parice biće dodeljene glavnom gradu južne srpske pokrajine, koja to, očigledno, odavno nije.
Idemo dalje. Nemačka (Angela) traži izgradnju zidanih objekata na prelazima iz Srbije na Kosovo (važi i obrnut smer kretanja) što znači nove količine cementa, peska, vode, betona, zida i maltera. Objekti manje ružni od karaula pa im tepaju – granični prelaz. Dakle, rampa.
U skladu s tim, jedan od uslova je i prihvatanje kosovskog pasoša na srpskim granicama. Srpske pogranične službe moraće da propuste svakog ko poseduje kosovski pasoš bez granica i omogući mu nesmetan prolaz. A da se kandidijemo za državljanstvo koje tu mogućnost pruža?
Ukidanje šverca na iliegalnim prelazima se podrazumeva, zahtevala to od nas Nemačka ili ne. A zahteva.
Jedan od zahteva je i uklanjanje Parka mira, tvorevine koja je nikla pre nekoliko meseci na levoj obali Ibra, na severnoj strani Kosovske Mitrovice u kojoj srpsko stanovništvo ima status većinskog. Moraće da budu uklonjeni borovi i jele, saksije, žardinjere, trava, muškatle, zumbuli i ono cveće koje stari zovu „dan i noć”, ništa noć, samo dan, i uopšte sve hortikulturne vrste. I bubamare.
Neću o svih jedanaest uslova, evo samo još jednog. Učešće Prištine u svim regionalnim forumima. To bi valjda trebalo da znači da na pločici, na stolu, ispred prištinskog predstavnika trebalo da piše nešto što podrazumeva nezavisnost te pokrajine koju Srbija nije priznala, ali jeste Angela. Sa svim znamenjima koja podrazumevaju nezavisnu državu. Možda grešim, možda pločica nije ništa skrivila. Uglavnom je mesingana, uglačana, ravna. Nije kriva.
I da ne nabrajam ostale uslove, kupite „Novosti” pa se obavestite o ostalim uslovima pa procenjujte po svom nahođenju. Ja ću još jednom da pročitam roman iz 1972. godine, odavno požutelih listova, iskrzanih korica, pisan na nemačkom jeziku. Čitaću srpski prevod, od nemačkog znam samo da beknem nekoliko reči koje se kose s lepim vaspitanjem. Interesuje vas šta ću čitati? Roman jednog pisca koji potiće s govornog područja koje ne razumem.
On je Peter Handke, austrijski pisac nemačko-slovenačkog porekla, odrastao u Ističnom Berlinu. S one strane zida. Bio je koscenarista u Vendersovom kultnom filmu „Nebo nad Berlinom” i autor je čuvenog romana „Die Angst des Tormanns beim Elfmeter” („Golmanov strah od penala”, 1970. god.). Šta bi on, kao deklarisani prijatelj srpskog naroda, rekao na sve ovo.
Golman ima strah od penala.
