Ovo je priča o tome kako je biti nastavnik u Srbiji, a uz to i poslastičar, o tome koliko je teško naći danas posao u svetu kulinarstva, ali ovo je i jedna "slatka" priča o carstvu poslastica i finih zalogaja na čuvenom sajmu poslastičarstva u Riminiju... Takođe, ovo je i priča o sladoledu, i to o srpskom sladoledu, za koji još niste čuli, sigurni smo!
Ako ste mislili da je lako biti nastavnik, a to je često mišljenje u Srbiji, i prilično neutemeljeno, zamislite da vodite četu od stotinu đaka put inostranstva, a da pritom treba da ih naučite ponešto i održite autoritet… Ili zamislite da iz godine u godine upoznajete nove učenike, borite se za njihova prava, trudite se da ih animirate i zainteresujete za ono što predajete. Sve to je još komplikovanije kada predajete stručni predmet, i kada u ruke učenika treba da usadite “opipljivu” veštinu.
Dara Stevanović je jedna od takvih nastavnika – žena koja već godinama neumorno predaje poslastičarstvo u Ugostiteljko turističkoj školi, i koja se iz generacije u generaciju trudi da na pravi put izvede mnogo mladih poslastičara. Na putu do cilja i diplome školovanog poslastičara treba naučiti štošta, a konačno su teorijsko znanje i praktičnu nastavu dopunili i posete stručnim seminarima, sajmovima, izložbama… Tako se poslastičarka Dara Stevanović nedavno vratila iz Riminija, gde je sa još sedmoro kolega i 132 učenika, prisutsvovala tamošnjem Sajmu poslastičarstva.
– Stručna poseta Sajmu poslastičarstva u Riminiju “Sigep”, uvrštena je u godišnji plan škole, na zahtev nastavnika stručnih predmeta, jer je to jedna od retkih prilika da se nastavnici upoznaju sa savremenim trendovima u oblasti struke, ali i prilika da deca vide nešto novo, jer je sve to otišlo daleko, daleko napred u odnosu na ono što oni imaju prilike da vide – ističe na početku razgovora Dara Stevanović.
Sajam “Sigep” postoji već 37 godina, traje 5 dana, a svake godine okupi oko 200.000 ljudi na prostoru od oko 110.000 kvadratnih metara. Pored toga što je izložbenog, prodajnog i takmičarskog karaktera, sajam je izvanredna prilika da se dobije uvid u sva čuda savremenog doba i razvoj tehnologije u poslastičarstvu, pekarstvu i gastronomiji uopšte. No, nije oduvek bilo tako – na početku je “Sigep” bio carstvo sladoleda.
– Prvobitno, ovaj sajam je zamišljen kao sajam “đelaterija” (sladoleda), ali je s godinama prevazišao tu ideju, ali i dan danas centralni deo sajma jeste sladoled. Štandovi sa istim ne mogu da se prebroje, a raznolikost ukusa je za “nevericu” – ove godine smo videli čak i sladoled od paradajza, balzamiko sirćeta, bosiljka, kefira… Prošle godine su bili šire ruke što se degustacije tiče, dok su ove delili na kašičicu – priča profesorke Dara, dodavši da je najveća gužva bila upravo na štandovima sa sladoledima.
– Sladoledžije su svakako izazvale najviše pažnje, ali su prava atrakcija bili i čokolateri, koji su oduševili i naše učenike. Čokolateri sve rade ‘uživo’ – tope čokoladu, pune kalupe, prave praline. Gužva je bila i u delu sa pekarskim proizvodima, ali smo se prevashodno bazirali na poslastičarski deo gde je bilo svega, “od igle do lokomotive” -od kutija za kolače i torte, preko kalupa, poslužavnika, čaša, činija, sredstava za dekoraciju sve do inventara za restorane, barove – kaže naša sagovornica.
AUTENTIČNO SRPSKA POSLASTICA: Znate li koji je IZVORNI SLATKIŠ koji nas razlikuje od svih ostalih?
“Il gusto della solidarietà” 1.700 vaschette di gelato vendute consentendo di raccogliere quasi diecimila euro. pic.twitter.com/cSKCMVXGjs
— Sigep Rimini (@SigepRimini) February 7, 2016
Pored sladoleda, Italijani su prepoznatljivi i po još nekim poslasticama, a ova iskusna i talentovana poslastičarka otkriva i kojim:
– Činjenica je da su najbolji majstori sladoleda upravo Italijani, i ne znam u čemu je tajna – ali njihov sladoled zaista jeste najbolji na svetu. Sladoled zapravo potiče iz Kine, a Marko Polo je taj koji ga je otkrio i doneo prvi recept na Siciliju. Pored sladoleda, Italijani su prepoznatljivi po kolaču panetone, nalik hlebu, koji one veoma vole. Poznate su i siciliajnski kanoli i tamošnja kasato torta. Ali, Italijani generalno praktikuju drugačije prehrambene navike od nas; recimo za doručak pojedu krosan i popiju espreso i s tim završavaju – to je prosto tradicija i način života,
Zanimljivo je da je ove godine u Riminiju boje Srbije branio Veroljub Šobić, koji je predstavio srpski sladoled, koji je sam osmislio.
– Šobić u svojoj “Poslastičarnici” na Starom gradu služi i sladoled od drenjina, krušaka, jabuka… Ali je po preporuci Italijana rešio da kao sprski sladoled predstavi onaj od suvih šljiva, a zbog specifičnog ukusa koji “vuče” od dima. Njegovi sladoledi su potpuno prirodni – ništa se ne pravi industrijski i sve je organskog porekla. On pravi i sladoled od bejlisa, šampanjca i od našeg domaćeg vina – objašnjava profesorka Stevanović.
Ona napominje da su đaci bili impresionirani veličinom sajma, kao i da su “popadali s nogu” od umora nakon obilaska koji je trajao satima. Naravno, deca nisu propustila da isprobaju slatkiše “iz snova”, a evo šta im se najviše dopalo.
– Oduševili su ih belgijski vafli, a savetovala sam im i da probaju čuvene sicilijanske kanole. To je specijalitet od testa koje se prži u dubokoj masnoći i šuplje je, pa se puni rikota sirom, slatkom pavlakom i kandiranim voćem. Mnogo njih je krenulo s idejom i da kupe nešto od inventara za početnike, jer su cene tamo daleko povoljnije. Interesantne su im bili i štandovi koji se tiču dekoracije – čitava jedna hala bila je posvećena tome, a ove godine tema je bila muzika, pa su imali priliku da vide torte sa Bitlsima, Elvis Prislijem, klubom Havana – rekla nam je ova Beograđanka, i otkrila čemu italijanski poslastičari poklanjaju najviše pažnje prilikom pripreme dezerta:
– Italijani su pristalice savremenog i “brzog” poslastičarstva, vole kremasto i “instant”. No, njima je akcenat na dekoraciji, jer prvo se jede očima i oni to dobro znaju. Kada vidiš eksploziju boja, sve te prelive, listiće od 24-karatnog zlata, kada vidiš te dekoracije od šećera i čokolade, ukus pada u drugi plan.
Dara Stevanović već gotovo tri decenije školuje poslastičare i prenosi im ljubav ka šećeru, testu, slatkim filovima, čokoladi i ostalim divnim namirnicama koje potom strpljenjem, umešnošću i trudom “izrastu” u predivne kolače i torte. Kaže da je zanimanje kuvara već godinama popularnije i traženije od poslastičara, ali i da je sve više onih koji vole i ovu “granu” kulinarstva.
YOUR INSTA PHOTOS #Sigep2016 | by @italianrevolution pic.twitter.com/g414lmGh6g
— Sigep Rimini (@SigepRimini) February 2, 2016
– Iskreno, ima onih koji su upisali poslastičarstvo jer nisu imali šta drugo. Međutim, neki se pronađu u ovoj priči, a neki nikada, a mnogi se naknadno doškuluju za kuvara. Dobar deo je na nama, kao profesorima, da im prenesemo znanje i ljubav. Sve uvek zanima da li ima posla u ovoj struci. Da se ne lažemo, posao će uvek prvo naći kuvari, što pokazuje i statistika, ali i za poslastičare ima posla – kaže profesorka Stevanović, dodajući da dobar poslastičar mora da iznova uči i napreduje:
– Recimo, ja 30 godina radim ovo i svaki dan naučim nešto novo. Znanje koje se dobije u školi je samo temelj i osnova. Kao i svim ostalim profesijama, morate da budete spremni i na toleranciju, da se ne obeshrabite, ne razočarate pri prvoj prepreci. Moja procena tokom svoh ovih godina rada jeste da jedna trećina svakog odeljenja ostane u struci – zaključila je ona.
Zašto su u Srbiji PRAVE PRALINE papreno skupe?
Čokolaterstvo je u svetu posebna grana poslastičarstva, kojoj se poklanja mnogo pažnje i koje i ukusom i izgledom i mirisom očarava naša čula. U Srbiji polako počinje da dobija svojih pet minuta.
– I vrapci na grani znaju da su u priči oko čokolaterstva Belgijanci neprikosnoveni. Moja koleginica imala je priliku da pre nekoliko godina prisustvuje seminaru baš u Belgiji, odakle je donela tri kalupa za praline pomoću kojih zajedno pravimo praline. Mi smo pravile belgijske praline na srpski način, “zbrda i zdola”, bez potrebne aparature, ali mi smo uspele da se snađemo. Zato su praline veoma skupe, preko 4000 dinara kilogram, zato što ti sedam puta forma praline prođe kroz ruku, ali i sirovina su skupe. Zanimljivo je da u Bbrižu postoji čak 45 čokolaterija, a sve rade dobro i nisu konkurncija jedne drugima. Kako je čokolaterstvo u svetu veoma traženo i na ceni, mi smo ga u program škole uvrstili kao izborni predmet – rekla nam je naša sagovornica.
