ČAS U PRIRODI: Beogradskom tvrđavom orili se stihovi Alekse Šantića (FOTO)

Javni cas
Dnevno.rs

Učenici petog razreda Osnovne škole ’Aleksa Šantić’ iz Kaluđerice iskoristili su sunčano prepodne na Kalemegdanu i ispred biste posvećenoj pesniku, po kojoj je njihova škola dobila ime, imali su javni čas. Čitavo odeljenje sa profesorokom srpskog jezika Svetlanom Stamenković na čelu, oplemenilo je beogradsku tvrđavu i u nju unelo jedan sasvim novi, dečji duh.

 

Svakodnevna školska rutina postala je pomalo dosadna, kako za đake, tako i za profesore. Iste reči, zadatke, klupe koje su im već postale drugi dom zajednički su odlučili da zamene časom u prirodi. Njih 20-ak sa fasciklama u rukama i buketom cveća koračalo je Kalemegdanom u redu, po dvoje.

Na ulasku na omiljenu tvrđavu svih Beograđana, pa i stranaca, s desne strane nalazi se, između ostalih i bista velikog pensika iz Mostara Alekse Šantića.

Dečaci i devojčice iz istoimene škole prilazili su joj sasvim opušteno, kao da mu svakoga dana prave društvo. Bez treme, upućeni na ono zbog čega su došli, poređali su se oko velikana i njemu u čast zapevali himnu svoje škole.

 

Ovo je za njih nešto sasvim novo. Kada sam im predložila ideju bili su oduševljeni. Od tog trenutka su me stalno ispitivali ”razredna, kada ćemo?”. Objasnila sam im kako bi to trebalo da izgleda. S obzirom da su petačići nikada se ranije nisu upuštali u slične organizacije – objasnila je njihova profesorka srpskog jezika i razredna Svetlana Stamenković.

Dok se orilo Kalemegdanom, neki su zastajkivali, pomno slušali njihove reči, dok su drugi prolazili kao da ih i ne primećuju. Deca su recitovala Šantićeve stihove, smenjivali su se jedan za drugim i čitavoj situaciji dali jedan poseban ton.

 

– Stvarno su predivni. Za mene je ovo i više nego emotivno. Rodom sam iz Mostara i tačno osećam sve što su do sada ispričali. Ovde prodajem već gdoinama i niko nikada nije doveo decu da im pokaže sve ove biste pored kojih svi svakodnevno prolazimo. Govorili su Eminu i hvala im mnogo. Bravo, deco – dobacila je gospođa koja prodaje suvenire i sitnice odmah na ulasku u tvrđavu.

Đacima se čitav ovaj koncept ”časa u prirodi” veoma dopao i nisu krili oduševljenje što govore pred nepoznatim ljudima.

– Radujem se što smo na Kalemegdanu. Sve je lepše nego da sedimo na času u učionici – rekao je 11-godišnji L. H.

 

Njegova drugarica Ana nije imala tremu dok je govorila stihove ovog velikog čoveka i pesnika.

– Mama i tata su ponosni što sam govorila ispred Šantićeve biste. Svima nam se ovo mnogo dopalo – dodala je namsejana devojčica.

Završivši nesvakidašnji čas uputili su se u srce tvrđave zapitkujući razrednog starešinu o svakom spomeniku na koji su naišli. Mnogo pitanja, pregršt odgovora i veliko iskustvo – i za velike i male.

 

– Ovakve stvari treba praktikovati. Deci znači kada ih izvučete iz svakodnevice. Mnogo nauče, usvoje, a što je najvažnije mogu da vide i osete svet oko sebe – reči su profesorke Stamenković, koja je ovog puta zatvorila virtuelni dnevnik i svima im ”upisala” peticu iz maternjeg jezika.  



loading...