'LDP će se, kao i svaka prosečna srpska partija, bez obzira na procente i broj poslanika posle nekih budućih izbora, svesti na udruženje građana čija je jedina politička svrha da, u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od potrebe, zaštiti interese svog lidera i kruga njegovih klimoglavaca'.
Kenan Hajdarević, član LDP, objavio je pismo koje mu je Čedomir Jovanović poslao iz bolnice neposredno pred treću operaciju kolena. U njemu se Čedomir potpuno iskreno osvrnuo na stanje u LDP-u i svoje greške u politici, a mi vam ga prenosimo u celosti:
Dobio sam ovo pismo 31. oktobra oko 17h… Čedomir ga je meni, kao i nekolicini najbližih saradnika sa kojima se obično konsultuje oko važnih političkih i drugih pitanja, poslao iz bolnice, nekoliko minuta pre treće operacije kolena.
Pismo sam želeo da podelim sa vama i čujem vaše mišljenje jer smatram da je u međuvremenu dobilo na značaju, pogotovo nakon čitanja odgovora, odnosno reakcija mojih prijatelja koji su ga pročitali: “…zrelo, realno, odmereno, racionalno razmišljanje… deluje mi kao da je u njemu slublimirao i artikulisao sve ono što mu se motalo po glavi proteklih meseci, kanalisao i postavio smernice koje su mu, pretpostaviću, sugerisali i ljudi sa kojima je razgovarao….”
Da je pisano za javnost, ono bi sigurno izgledalo sasvim drugačije i zato mi je namera da ga objavim u celosti, kako bih sve vas članove, simpatizere, glasače, prijatelje, poznanike… upoznao sa njegovom sadržinom. Mislim da je važno i značajno da ga i vi pročitate.
Kenane, pismo koje ste mi pre dva dana predložili za objavljivanje (super, aktuelno, a ja ga napisao u maju) izvanredno je ukoliko tražimo nadahnuti autobiografski esej o tome šta nam je, kao narodu, društvu i državi potrebno. Sorry, ali uprkos tome, ta gomila slova, rečenica, ideja, nezadovojstva, želje da iskočimo iz sopstene kože, više nije adekvatan odgovor na ovu katastrofu u kojoj se Srbija nalazi. Bez sumnje, crne perspektive su mnogobrojne zato je naš doprinos njima kroz tekst koji bi da objavite pitanje kvaliteta pisanja, a ne ugla posmatranja. OK, pisanje je kvalitetno, očigledno znam sva slova, padeže… ali je tu nedovoljno politicke krvi, mesa i kostiju za nas, LDP koji traga za životnim izlazom čitavog društva iz agonije jedne male balkanske zemlje.
U tom smislu, biću slobodan da redefinišem postavku naše namere da doprinesemo Srbiji za čiju smo budućnost očigledno zabrinuti. Podsetiću te da se nalazim na čelu jedne političke partije, koja u dovoljnom broju nije uspela da ubedi glasače da joj omoguće rad u parlamentu. S toga, ta partija mora imati jasnu poruku tim istim glasačima. Sa druge strane, često presudno bitan i nezaobilazan faktor u političkim događajima u Srbiji je i strani faktor, tako da ta poruka mora biti namenjena i njemu.
A poruka ima jednostavne premise: Srbija je ekonomski i politički problem Evrope i Balkana, koji se očigledno ne može rešiti delovanjem samo jednog čoveka od koga stvaramo kult ličnosti, niti od državnog aparata koji od sebe pravi servis za ostvarivanje sitnih ličnih interesa sakrivenih iza tog istog kulta ličnosti. Zato od uvek nemamo državu i zato svaka nova generacija vraća dugove prethodne… i stvara nove za one koji će tek doći. To, naravno, ne znači da će se problem rešiti ostvarivanjem povremenih, najčešće parcijalnih i površnih, političkih interesa velikih sila… što je, takođe, šteta na štetu koju smo sami već stvorili Srbiji. I na kraju, Srbija nije jedini problem: čitav region je problem, tako da je posle krize koja traje 25 godina očigledno da bez predanog rada na rešenju regionalne krize, nije moguće rešiti pojedinačne probleme država u regionu.
U ovakvom slučaju, potrebno je da pre svih naša LDP, a ako imaju snage i sposobnosti i sve druge „petooktobarske političke snage”, pogledaju u sebe i Srbiju otvorenih očiju… Na početku, potrebna je konstatacija da se ne može više govoriti o tome da odgovornost za agoniju Srbije počiva samo unutar Srbije, a pogotovo ne u ovom trenutku. Evropske integracije Srbije, kao i zemalja regiona, odlažu se iz godine u godinu zbog opšte nemoći i otpora u prihvatanju evropskih standarda, čime se gubi vreme kojeg nemamo, a hrani beda kao generator nacionalizma koji je najprirodniji format za svaku balkansku etničku ili versku većinu. Zato je opšti utisak o našem putu ka Uniji utisak obostrane neiskrenosti, nemoći i na kraju, što posebno boli, nezainteresovanosti. Veruj mi, čovek kojem se lomi kičma 25 godina ratovima, mentalnim terorom, nemastinom, reformama posle kojih mu je samo gore, znači, čovek u totalnom haosu, više zaista ne vidi nikakav jasan plan kako će se našoj zemlji pomoći jer njega u tom planu nema… postoje poglavlja, komesari i pregovarči, daleki kriterijumi koji više gotovo nikoga ne uveravaju da, ovakve kakve su, evrointegracije garantuju izlaz ekonomske propasti i političkog šarlatanstva. Baš naprotiv, one postaju paradigma jalovosti i pokretač antievropskih snaga. A mi smo suviše mali i ekonomski slabi da bismo sebi mogli da priuštimo izolacionizam. Srbija sama, opterećena svojim, kroz „one” generacije stvorenim sve težim istorijskim teretom (u međuvremenu je i naša dala svoj doprinos) standardnim uslovima u nestandardno vreme, a bez dodatnog i novog plana ekonomske pomoći, i jasnog mesta u evropskoj podeli rada, nije u stanju da proces evrointegracija uspešno završi. Za ovakav epilog veća odgovornost leži na Evropskoj uniji jer ona ima više manevarskog prostora od nas koji smo, objektivno, užasno limitirani, te je i više od našeg trenutnog maksimuma Briselski sporazum, odnos prema Bosni, balansiranje sa Rusijom, Zakon o radu i mere štednje ili, recimo, susret sa albanskim premijerom posle „desanta” dronom na stadion grobara. Zbog toga, komunikacija LDP po ovom pitanju mora biti usmerena, pre svega, na EU adresu.
Ako prestanemo da gledamo svet oko sebe kao Kiklop, ako ljudi shvate da imamo i drugo oko (a pre ljudi i mi sami) odgovornost LDP-a će se ispoljiti kroz našu sposobnost da damo i odgovor na pitanje: ko je primarno ugrožen stanjem u Srbiji? Parada ponosa je uspešno održana, bili smo tamo, oduvek. Prvi smo tu temu uveli u politički život zemlje kroz iniciranje zakona koji je Skupština prihvatila posle dve godine, prvi smo prošetali Beogradom, prvi kritikovali nemoć dražve kada se povlačila pred huliganima. Svima je bilo logično da baš mi politički krčimo taj put u Srbiji. Sada mislim da je vreme da zakoračimo na, za nas, novi i neizvestan, za sve druge uobičajen i neuspešan, put. Vreme je za Paradu poniženih o kojima moramo progovoriti novim jezikom, uverljivijim od populizma i demagogije svih drugih stranaka… put na koji će, zato što veruju da ih razumemo, a ne zloupotrebljavamo i zato što veruju da smo sposobni, zajedno sa nama zakoračiti svi oni kojima su, takođe, uskraćena ljudska prava: da kupuju hleb, meso i odeću, da imaju struju, vodu i grejanje, da školuju decu ili plaćaju lekove. Oni koji osećaju sramotu pred slikom sopstvenog položaja u društvu, sliku koju je islikala ne samo loše vođena ekonomija, već društvo i država u svakom aspektu… Ako je zadatak LDP-a da zaštiti slobodu i demokratiju građana, onda partija mora da razume da je društvo siromaštva i ekonomske nejednakosti idealno za neslobodu i nedemokratiju svake vrste. U tom smislu je borba za pravo na rad i zaradu, zapravo, naša primarna borba i obaveza za svaku slobodarsku partiju.
LDP mora priznati sopstvene odgovornosti za stanje u kome se Srbija nalazi. A ključ te odgovornosti, pored mnogo čega, leži i u priznanju da je stranka imala odlične argumente sa kojima se obraćala premalom broju ljudi, često uživajući u svom elitizmu, uprkos tome što sam želeo da nas pored jasnog stava o Kosovu, Hagu, Koštunici, 12. martu mladi vide kao iskrene iskrene fajtere za njihov prvi posao ili stan, srednja generacija snagu na koju može da se osloni jer nije prevrtljiva, a stari nekoga ko ceni i ne bagateliše život. LDP to do sada nije uspeo… Moramo sami sebi da priznamo da je naša borba za slobodu i demokratiju, za načela modernizacije i dekonzervatizacije društva od većine najčešće odbacivana, a svakako da je jedan od argumenata o kojem moramo govoriti i percepcija jednog kruga ljudi koji je našu politiku doživljavao kao pomodno stanovište sa kojeg se obraćamo samo fensi-hipsterskoj eliti. Kada je ta elita izgubila interesovanje za glasanje ili zauzela svoje mesto u establišmentu, partija je ostala bez parlamenta, parlament bez autentične liberalne politike, a Srbija bez „čuvara vatre”. Dok su istovremeno partije koje se bave „narodnim masama” u svoju politiku, načelno i površno, kooptirale delove politike LDP-a, pojedine čak i primenile u praksi, čime je naša partija izgubila svoj ekskluzivitet, na kome je, iz perspektive dela društva, zapravo, jedino i gradila svoju politiku. LDP je ili ledolomac ili ne postoji… OK ako smo na polovima, šta ćemo sa LDP-om ako neko teba da plovi a leda nema, ili šta ćemo ako je neko postao uverljiviji u tome da se kroz led može i bez našeg ledolomca od kojeg sve boli? Suština naše politike nije ekskluzivnost, već avangardnost, te je u tom smislu sve ono što je suštinski pokretač modernizacije društva – LDP (uveren sam privremeno) sahranio sa svojim trenutnim političkim porazom i kao takav postao odgovoran za propast Srbije. Jer svi oni koji bi, eventualno, mogli da pomognu da Srbija preokrene svoju sudbinu, a kojima je LDP bio jedino prihvatljivo mesto sa koga to čine, više nemaju adresu na koju mogu da dođu. U tom smislu, LDP mora biti svestan koliko je značajan čak i kada gubi, koliko je velika odgovornost za ovakav po zemlju tragičan epilog. Jer, bez ledolomca se ne može. LDP mora ostai suštinski pokretač modernizacije društva i mesto za sve one koji bi želeli i mogli da doprinesu da Srbija preokrene sudbinu i postane deo sveta.
Poslednji u nizu izazova na koji LDP mora da odgovori jeste utvrđivanje jasnog i fer odnosa prema vladajućoj partiji i svima u opoziciji, odnosa zasnovanog na jednakim proncipima i činjenici da je pred nama posao koji nameće život, a ne posao koji možemo da biramo ili licitiramo hoćemo li ga raditi ili ne raditi… Posao koji se mora započeti odmah i u svakom segmentu života, bez kalkulisanja… Posao koji je obaveza svih nas, na čemu mi moramo graditi naše pravo da se u tom poslu angažuju svi sposobni i potrebni, bez obzira na okoštalu i glupu podelu rada, po kojoj vlast vuče poteze, a opozicija joj kontrira… Tako je uspela Grčka, i svi pre nje… Zato smo mi tragično neuspešni… Ovu ideju vidim kao osnovu Progama za spas Srbije. Ona počiva na sledećim premisama:
Trenutna vlast i trenutna opozicija u Srbiji očito nemaju kapacitet da Srbiju izvuku iz ekonomske krize zbog nedostatka kvalitetnog programa i ljudi koji bi bili sposobni da ga realiziju…
Novi izbori, kao jedan od demokratskih alata raspoloživih za rešavanje ovog stanja, u ovom trenutku, ne bi doneli nikakvu promenu trenutne politike, samo bi ubrzali neminovni kolaps. Rešenje nije ni manipulacija sa rekonstrukcijom postojeće Vlade (jer problem nisu individualni), svakako ne trošenje energije na neku Vladu u senci. Jednostavno, i sa 600% umesto postojećih 60, Vučić ne može pomeriti Srbiju iz živog blata, zato što je preduslov takvog ishoda postojanje zajedničkog cilja i jasnog plana u kojem ima mesta, prava i obaveza za svakog ko bi da se iščupa.
Iz tih razloga, neophodno je da se do redovnih izbora što pre oformi nova Vlada, sastavljena isključivo od sposobnih ljudi i u potpunosti oslobođena partijskih kvota. Što se mene tiče, predsednik te Vlade može biti iz partije koja za nju obezbedi parlamentarnu većinu.
Program ove Vlade mora biti dogovoren i usaglašen sa Evropskom unijom, koja će omogućiti konkretnu ekonomsku pomoć za realizaciju ovog programa, sa jasnim rokovima i zadacima… To je prava evropska integracija Srbije, to je posao u kojem milioni učestvuju, umesto da statiraju kao što je bio slučaj do sada.
– Zadatak te Vlade jesu brze, planirane i temeljne reforme u svim vitalnim segmentima države, sa jasnim sredstvima (pravnim i finansijskim), jasnim rokovima i jasnom odgovornošću za urađeni posao. Nijedan segment države i drustva ne sme biti zapostavljen, jer će se ponoviti pravilo svih dosadašnjih reformi, koje su zbog svog parcijalnog pristupa propale ili nisu ni započete.
– Vlada za svoje mere mora obezbediti maksimum konsenzusa kroz stručne Savete koji će biti oformljeni za svaki resor ponaosob, kroz demokratsku javnu debatu o svakom pitanju, kao i kroz maksimalni međusobni dijalog svih političkih faktora. Taj dijalog je funkcionalno podređen samo jednoj temi: kako da Srbija što pre započne društveni razvoj koji će garantovati bolji životni standard građana, održivu kvalitetnu perspektivu za naredne generacije i mir Srbije ali svih drugih država regije zasnovan na međusobnom povezivanju kroz političke,ekonomske i bezbednosne integracije na kojima je izgrađena stabilnost Evrope.
– Vlada mora obezbediti da reforme, uz ekonomski razvoj, istovremeno omoguće razvoj demokratije, slobodu javne reči i neophodnu decentralizaciju upravljanja zemljom, suzbije postojeći i onemogući eventualni dalji razvoj partokratije.
– Vlada mora delovati sa saznanjem da su izolovani reformski potezi Srbije, bez adekvatnog pozitivnog pomaka u celom regionu, osuđeni na propast. U tom smislu, ona mora svoje delovanje staviti u funkciju celokupnog regionalnog napretka, bez obzira što taj zadatak iziskuje dodatne napore i, najverovatnije, dodatne političke potrese u zemlji.
– Načelo kojim bi se ta Vlada morala rukovoditi i koje maksimalno mora afirmisati jeste da je njeno delovanje istinska poslednja prilika da Srbija spreči svoj nepovratni pad u vladavinu malobrojne nesposobne oligarhije nad društvom veoma siromašnih građana… To nije tako što bi mi kroz tu vrstu neuspeha izgubili svaki kredibilitet, već zbog toga što više nema vremena za nekog novog koji bi pokušao nešto novo… Prosto, naš neuspeh bi bio praćen potpunim prestankom evropskih integracija, odustajanjem od demokratije i vladavine zakona. Ovo načelo može biti istaknuto tek pošto se prethodna načela uspostave.
Ukoliko među nama nema snage za prihvatanje ovih načela, ukoliko ne možemo da otvorimo i drugo oko i u potunosti pogledamo Srbiju oko sebe, ukoliko sumnjamo da je naša obaveza da i vlasti i opoziciji, a pre svega ljudima, kažemo šta mislimo, ukoliko ne verujemo da imamo snage za naš novi put, LDP će se, kao i svaka prosečna srpska partija, bez obzira na procente i broj poslanika posle nekih budućih izbora, svesti na udruženje građana čija je jedina politička svrha da, u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od potrebe, zaštiti interese svog lidera i kruga njegovih klimoglavaca koji, naravno, nije ograničen brojem, nego spremnošću da se pretvoriš u mediokriteta… To, sigurno, nije loša pozicija imajući u vidu vremena u kojima se nalazimo, ali to onda, definitivno, nije mesto za nas kakvi jesmo, za mene definitivno, jer nemam snage samo za jedno – da se politički uvlačim samom sebi, kad nikada nismo ni želeli ni pristali da to zadovoljstvo priuštimo drugima…
Pozz… i ne zavaravajte se, nisam ovo napisao zbog situacije u kojoj se nalazim. Anestezija me tek čeka. Pozz svima… bićemo mi OK
