Pobeda levičarskog pokreta Siriza, na upravo završenim parlamentarnim izborima u Grčkoj, uzbrukala je svetsku javnost već prvim izjavama lidera tog pokreta Aleksisa Ciprasa koji se zalaže za ukidanje mera štednje. Cipras je na talasu takve predizborne retorike i doplovio do pobede i premijerske funkcije.
Cipras je neskriveni ultralevičar, predvodinik radikalne levice koji ne krije ni komunističke korene, što dalje inplicira njegovu ljubav prema partizanima. Otuda ne čudi Ciprasova politička bliskost s Pokretom socijalista i njegovim predsednikom Aleksandrom Vilunom. A i imena im vuku na isti koren reči. Partizanština se podrazumeva.
U inrevjuu za „Politiku” Vulin smatra da Cipras treba da se ugleda na Srbiju i da primeni mere štednje slične onima koje već izgladnjuju narod ove zemlje. Da li će Cipras usvojiti takvu sugestiju pokazaće period njegove vladavine, a i komesarski sastanak na nivou partizanskih štabova dveju političkih stranaka, za koje Vulin kaže da su bliske, bratske a, moguće je, i članice neke samo njihove Internacionale.
To gde će i kako će Grčka dalje plivati u politici oporavka jeste unutrašnje pitanje te zemlje, čak pomalo i predmet interesovanja ovdašnjeg ministra za rad, socijalna i boračka pitanja. Nije nevažno u kakvom su stanju, pre svega ekonomskom, zemlje u okruženju, ali davanje saveta koji dolaze iz naše matice, a pogotovu savetovanje onih koji se u pare razumeju samo ako ih rasipaju, nije nimalo diplomatska kategorija.
Uostalom, Vulin sve češće isplivava u ulozi koja mu ne pripada. Govori kao da sedi u fotelji ministra inostranih poslova, ili, ne-dao-bog, u njegovom krilu. Malo, malo pa se oglasi s pozicije vrha diplomatije i maše prstom, podiže glas, glasno, revolucionarno, partizanski. Niko se iz vladajuće nomenklature ne oglašava da Če Gevari u pokušaju skrene pažnju da se ne meša u ono što nema veze s njegovim resorom. Moguće je da je boračka pitanja shvatio kao svoju borbenost kojom treba da zasluži Spomenicu.
Kao predstavnik Srbije pojaviće se na sedamdesetogodišnjici oslobađanja zloglasnog fašističkog logora Aušvic u Poljskoj. Kada ga novinar „Pilitike” pita da li bi Srbija trebalo da na tom skupu bude predstavljena na najvišem nivou, Vulin odgovara: „Zadužen sam ispred vlade Srbije da predstavljam našu zemlju i smatramo da je to dovoljno visok nivo”. Visok nivo?! Koliko je Aleksandar visok? Od njega su, u svakom pogledu, viši i Vučić i Nikolić.
Predsednik Srbije neće biti u Aušvicu jer će u to vreme polagati venac kod spomenika na Starom sajmištu i odati poštu ubijenim Jevrejima.
Vulinu očigledno prijaju zadaci poput ovog putovanja u Poljsku u kojoj će biti prvi Srbine među jednakima. Ili tako on sebe doživljava, ko će ga znati. Voli da je u centru pažnje, da se muva tamo gde ima važnih, da prisustvuje ceremonijama i proslavama, da daje lekcije svetskim silama, pa i Grčkoj, da mu ne promakne nijedan događaj koji isprate mediji, da daje izjave za koje će ponekad reći da su lični stav.
Danas, kada se obeležava Međunaradni dan sećanja na žrtve holokausta, on će nas predstavljati tamo gde i danas piše Arbeit macht frei. Možda je to ključna rečenica koja je uticala na to da Vulin bude predstavnik Srbije u Aušvicu.I ključna funkcija, ministar za rad.
Ima tu pomalo i partizanskog, što nekadašnjeg funkcionera JUL-a, levičara komunističke provenijencije, kvalifikuje za ulogu vladinog izaslanika. Ipak, čini se, da je – među liderima mnogih zemalja i krunisanim glavama koje će se naći u Aušvicu – bilo uputnije poslati nekog s većim, i višim, diplomatskim pedigreom.
No, svršenom poslu nema mane, kaže izreka. Vulin je tamo gde je poslat i ostaje nada da se ponašati u skladu s događajem na kojem će političari ćutati. E, to je možda i ključ zagonetke. Da negde ni on ne progovori. Uz nadu da će i garderobu prilagoditi bolnom sećanju. Da ne dođe u partizanskoj uniformi ili u majici s likom Tita. I da počne nešto i da radi, jer rad oslobađa.
