Kako izgleda roditi tamnoputo dete u Srbiji za Dnevno.rs otkriva Ivana Delić, majka šestogodišnje Sare. Neumesna pitanja i konstatacije se roje, a evo kako se ona izborila sa tim.
Da sve ostane samo na zabezeknutim pogledima, možda bi im i bilo lakše. Međutim, većina ljudi će se drznuti i da priđe i traži detalje o Sarinom ocu. Pitanja su uglavnom drska, neumesna i neretko uvredljiva. Tako je, prilikom jedne od prvih Sarinih šetnji, jedna gospođa prišla Ivani i upitala je da li je ona bejbisiterka.
–To nije rasizam, ali jeste nekultura. Zapanjujuće je to što ljudi tek tako daju sebi za pravo da dođu i komentarišu Saru i mene – priča Ivana za Dnevno.rs.
A komentara ima raznih: od ljudi koji ne mogu da shvate da mala Sara priča srpski, zato što je crna, do konstatacija da su Ivana i muž razvedeni jer je on crn – da je „naš” čovek, porodica bi i dalje bila na okupu.
Jedna od prvih neprijatnih scena odigrala se u parku kada je Sara imala oko šest meseci.
– Sedele smo i igrale se, a u našoj blizini je bila majka sa svoja dva sina. Ona je kucala poruke, a oni su se igrali. Onda sam čula da jedan od njih kaže „Ciganšturo, smrdiš, beži iz parka”. Ja na prvu loptu nisam ni shvatila da se obraćaju Sari, međutim, kada sam se okrenula, videla sam da se obraćaju nama. Odvela sam dete iz parka, a majka se udostojila da im blago kaže da to nije bilo lepo i nastavila da kuca poruke – priseća se Ivana jedne od neprijatnih situacija. Sve su se dešavale u Beogradu, a Sara i Ivana su se nedavno odselile u Zrenjanin.
– Ne želim da se moja priča shvati kao „pljuvanje” Beograda. To je moj grad u kome sam odrasla i koji neizmerno volim, a netolerantnih ljudi ima svuda, ne samo u Srbiji već i u svetu. Sve se moje priče odose na prestonicu samo zato što smo tek odnedavno u Zrenjaninu, pa još uvek nemam negativna iskustva, a nadam se da ih neće ni biti – priča nam Ivana, dodajući da je njen slučaj bio okidač mnogima iz mešovitih brakova da joj se jave, daju joj podršku i ispričaju svoju priču.
– Javila mi se majka jedne devojčice Sarinog godišta, i rekla mi je da je upisala prvi razred, a da niko od trideset i nešto dece nije želeo da deli sa njom klupu samo zato što je tamnoputa – kaže nam Ivana. Neke priče imaju i nešto drugačiji kraj, pa joj se tako javila devojka koja joj je ispričala da joj se danas, kada je devojka, redom javljaju dečaci iz škole koji su je urnisali ruganjem kako bi je pozvali na piće.
– Moja prijateljica je u situaciji poput moje. Upisala je ćerku u školu stranih jezika, a ona se jednog dana vratila i pitala majku šta je to čamuga. Devojčice su, naime, naprasno počele da je tako oslovljavaju – ispričala nam je Ivana, zaključujući da tome nisu krive one, jer su taj izraz morale da čuju od nekoga.
U početku su je, kaže Ivana, takvi komentari pogađali. Smetalo joj je što ljudi ispiraju usta sa njom i Sarom, što je ispala žena lakog morala samo zato što je iz veze izašla sa tamnoputim detetom i što ne može da sa detetom opušteno izađe u park, već uvek mora da bude na oprezu. Onda je počela i da se zeza, pa bi na pitanja o svojoj tamnoputoj ćerkici odgovarala da je vodila na more, pa je „uhvatila boju”.
– Iako dosta pogrdnih komentara potiče od dece, ja njih ne krivim ni za šta. Krivi su njihovi roditelji, naše društvo i mediji. Uostalom, ja se i danas sećam naslova u jednom tabloidu koji je glasio „Grand čamuga”. Do večeri je reč čamuga promenjena u crnac, a zatim je ceo tekst bio izbrisan. Kada jedan tiražan list koristi takav rečnik, šta onda očekivati od naroda kojim upravljaju takvi mediji. Roditelji bi trebalo da prošire vidike i da nauče svoju devu da različita boja kože nije ništa ružno, niti nas to čini manje vrednima – zaključuje Ivana dok u novom parkiću u novom gradu sa svojom ćerkicom traži mir.
