'Plašila sam se za život svoje ćerke. Bujica je tako brzo naišla i nosila je sve pred sobom, da smo u poslednjoj sekundi uspeli da izađemo iz kuće. Međutim, kada smo mislili da smo na sigurnom, nastao je pravi haos i panika' priča jedna od hiljade Svilajnčana koji su preživeli poplavni talas.
Ovako za Dnevno.rs građanka M. M. iz Svilajnca počinje potresnu priču o spasavanju svoje porodice ispred poplave koja je u noći između četvrtka i petka preplavila grad. Kako kaže, katastrofu ove razmere niko nije očekivao, zbog čega su ljudi i dalje šokirani i izgubljeni. Sa svojom porodicom živi u naselju Vračar, koje je najviše stradalo u poplavi. Voda je bila visoka tri metara, došla do plafona kuće i uništila sve u njoj. Sve je počelo kobne noći, 15. maja.
– Tog dana ništa nije ukazivalo da će se dogoditi ovakva katastrofa. Moj muž je odvezao kamion kako bi pomogao da se postave nasipi na reci jer je grad mobilisao svu moguću opremu. Ljudi su bili skeptični, deo nije hteo ni da puni džakove sa peskom jer su svi mislili „to nama ne može da se dogodi” – priča za Dnevno.rs stanovnica Svilajnca.
Sa svojom dvogodišnjom ćerkom bila je sama u kući i pratila dešavanja u zemlji, dok je njen suprug bio na terenu. U jednom trenutku, oko pola 1, umorna od vesti, prikrao je san. Probudio je zvuk telefona. Sa druge strane, njen muž je panično vikao da brzo uzme ćerku i krene kod prijatelja.
– Tako pospana, samo sam odgovorila „važi”, nesvesna kakva opasnost nam preti. Posle nekoliko trenutka muž je uleteo u kuću, zgrabio ćerku i rekao da što pre moramo da idemo – priseća se naša sagovornica.
Dok nastavlja sa pričom, glas joj drhti. I dalje je u šoku zbog svega što se desilo, ali kaže da je sada pribrana. Te noći nije bila.
– Odjednom je nestalo struje, počela sam da vrištim dok je muž stavljao ćerku, bosu i mokru, u auto. U tom trenutku voda je bila skoro do kolena. Uspela sam samo da navučem čizme i odmah smo krenuli kod prijatelja koji su oko tri kilometara kod nas. Tamo je navodno bilo bezbedno – objašnjava Svilajnčanka.
Dok su one bile na sigurnom, njem muž se vratio do kuće u nadi da će uspeti da spasi nešto od stvari. Samo deset minuta bilo je dovoljno da voda stigne do pojasa i počne da ispunjava prizemlje kuće. Bujica je išla velikom brzinom, budila ljude iz sna, koji su u šoku pokušavali da izvuku živu glavu. Dvoje dece iz njene ulice voda je izbacila iz kreveta, a porodica je morala da probija krov prizemne kuće kako bi se spasla. Kako kaže, voda je za kratko vreme stigla do plafona i opet im pokazala da je jača od ljudi.
– Oko sedam ujutru voda je došla i do kuće prijatelja. Bujica je zvučala kao vodopad, ali prizor nije bio nimalo lep. Pobegli smo na sprat dok je voda velikom brzinom plavila sve u kući. Bagerom i džipom su došli da nas izbave. Tada je počela prava borba za život – priča sagovornica.
Muž je na leđima preneo nju i ćerku do prozora, a prijatelj ih preneo do džipa. Nekoliko minuta je bilo dovoljno da voda opkoli auto. Kako kaže, taj osećaj nemoći i straha nikada neće nestati.
– Plašila sam se za život ćerke, za svoj, sa sve nas. U tom trenutku shvatiš da ništa ne zavisi od tebe i da ne možeš protiv prirode. Voda je počela da se penje do prozora, da ulazi u džip, koji nije hteo da krene. Kroz glavu milion loših misli, strah, nemoć. Panika i vriska. Napokon, auto kreće i mi drugi put bežimo od poplave. Opet kod prijatelja, u selu čiji je dobar deo isto pod vodom – priseća se tragičnog dana naša sagovornica.
Kako kaže, minuti su bili presudni. Sve se odigralo tako brzo da su danima bili izbezumljeni i u šoku. Poplava im je uništila sve stvari, frižider, mašinu za veš, dnevna soba je ispunjena muljem.
– U tom trenutku mislila sam samo kako da spasim svoje dete. Nije bilo vremena da se bilo šta spasi, uradi.. Nikada slično nisam doživela, a ovo nam je samo podsetnik da ne možemo protiv prirode – priča građanka Svilajnca. Bili su zabrinuti i za svog psa koja je dva dana bila zarobljena u vodi, bez hrane i vode, u mraku. Na sreću, i ona je sada sa porodicom.
Već pet dana žive u tuđim kućama, koriste tuđe stvari, spavaju u tuđim krevetima. U njihovom domu i dalje ima vode do kolena, ispumvanja je teško jer je kanalizacija puna i voda se uporno vraća. Kada će se vratiti u svoj dom, ne znaju, kao ni hiljade ljudi u zemlji, a ono što ih sada plaši su isparavanja i moguće bolesti.
– U jednom trenutku imaš sve, u drugom nemaš ništa. Život se menja, počinjemo ispočetka. Grad je u kolapsu, sada će sve biti skuplje i teže. Nadam se da ćemo što pre uspeti da se oporavimo i nastavimo sa svojim životima – zaključuje naša sagovornica.
