Đurđevdan je, a ispred jedne voždovačke pečenjare red od desetak metara. Saobraćaj ometa nekoliko parkiranih automobila. Na pitanje šta se čeka, okupljeni odgovaraju: „Pa, pečenje, slava je!”
Već nekoliko sati kasnije, pečenjara je prazna, a prodavačica nam s vrata kaže: „Nema ništa komšinice, rasprodato!”. Na pitanje odkud tolika gužva, spremno odgovara: „Naše meso je najbolje!” (A kako drugačije?)
Radnica pečenjare rekla nam je da je uvek takva gužva kada su mrsne slave, a da bez pečenja niko ne ostaje, ukoliko unapred naruči. Na pitanje koliko im se poveća promet slavskih dana nije želela da nam da konkretan odgovor, ali je priznala da je „dobar”.
Običaj obeležavanja krsne slave u našoj zemlji nije zamro ni u najtežim trenucima. Iako se, zbog sve manjih primanja, prosečan građanin stalno žali na to da ne može da „izgura” ni do dvadesetog u mesecu, kada dođe vreme da se potroši u cast porodičnog sveca, retko ko štedi.
Cene pečenja, kao glavne slavske „zvezde” nisu nimalo simbolične. Za kilogram prasetine u pomenutoj pečenjari treba izdvojiti 1000 dinara, a jagnjetine 1350. Kada se na to dodaju troškovi pravljenja ostalih slavskih đakonija, dobija se računica da se novčanik prosečnog potrošača u Srbiji oko slave „olakša” najmanje za jednu prosečnu platu.
– Na Đurđevdan nam dođe oko pedesetak ljudi. Na to potrošim oko 40 hiljada dinara, ali moram da naglasim da pečenje ne kupujemo, već sami pečemo. Kupujemo meso u jednoj mesari na Banjici, po ceni od 600 dinara po kilogramu – priča pedesetčetvorogodišnja Ružica, domaćica iz Beograda i dodaje kako ona još i „dobro prođe” jer poznaje porodice koje ukupno potroše i preko 500 evra.
Zbog čega Srbi, pored ionako teške ekonomske situacije, odlučuju da sebi još dodatno otežaju pravljenjem velike i skupe slave pitali smo psihološkinju Aleksandru Janković. Ona nam je ukazala na to da je slava postala jedina svetla tačka u životu prosečnog građanina Srbije.
– Živimo u takvim mukama da su retki trenuci da možemo negde da se opustimo, tako da je slava sada postala zamena za gomilu nekih drugih zadovoljstava, poput okupljanja sa prijateljima. Zbog toga ljudi, kada spremaju tako nešto, potroše mnogo više nego što su prvobitno imali nameru, pod izgovorom da je to „samo jednom” pa da bude „kako treba”. Otuđili smo se I izgubili komunikaciju, zbog novca nemamo vremena da izađemo, da se vidimo sa prijateljima, pa je slava postala glavno mesto okupljanja. Naravno tu je i element duhovnosti – kaže za portal Dnevno.rs psihološkinja Aleksandra Janković.
Ona je objasnila da preterano trošenje oko slave nije pojava koja se vezuje isključivo za one koji bi hteli da se pokažu pred prijateljima.
– Ljudi koji žele da se „pokažu”, ne pokazuju se samo preko slava, već i na mnoge druge načine. Oni nisu prosečni i nemaju prosečna primanja. Ti koji na slavu troše zbog drugih se ionako „razbacuju novcem”, tako da oni ne spadaju u onu grupu prosečnih ljudi – objašnjava Aleksandra Janković.
***
Računica je jednostavna: ako radite za prosečnu srpsku platu od oko 45 hiljada dinara, ili za slavu štedite po nekoliko meseci, ili posle nje zakidate i na osnovnim životnim namirnicama, kao što su hleb i mleko.
