U vreme sankcija, nemaštine i raspadanja iluzija, snova i nestajanja jedne velike, do tada srećne zemlje, svi koji su imali mogućnost pokušali su da odu negde gde još ima nade. Porodica Marinković jedna je od njih.
Godine koje su usledile predstavljale su pravo osipanje srpske kulture, jezika i običaja. Nebrojeno njih brzo je zaboravilo svoje pretke i korene, retko ko se danas seća ijedne reči maternjeg jezika, a Marinkovići su učinili upravo suprotno: sačuvali su svoju tradiciju, jezik i kulturu za neke buduće generacije.
U Ameriku su otišli davne 1993. godine u želji da izbegnu političke i ekonomske nevolje, koje su bile na pomolu tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije.
Otišli da bi deci obezbedili bolju budućnost
– Kriminal je bio u porastu i želeli smo da poštedimo decu od onoga što sledi u takvim prilikama – počinje priču za Dnevno.rs Vladimir Marinković, koji se trenutno bavi razvojem hotelskih aplikacija.
Iako je odlazak čitavoj porodici teško pao, bio je neminovan.
– Bilo je veoma emotivno, ali nam je bilo jasno da u to vreme boljeg izbora nije bilo – kaže Marinković.
Po odlasku u Ameriku živeli su u Čikagu, ali su se kasnije preselili u Dalas, gde i danas žive.
Marinković ima dvoje dece – Miloša, koji trenutno radi doktorat iz biomedicinskog inženjerstva i Jovanu, koja je učenica trećeg razreda gimnazije u Dalasu.
Njihov otac Vladimir želeo je da njegova deca nikada ne zaborave srpski jezik, istoriju i kulturu srpskog naroda.
– Naš prioritet nije bila što brža asimilacija u novo društvo, već očuvanje svesti o našem poreklu, kulturi, istoriji i jeziku u okviru porodice koja je postala oaza svega sto nam je bilo blisko i sveto – objašnjava on.
Borba sa bilingvalnim učenjem i ljubav prema srpskoj istoriji
Jovana i Miloš veoma dobro govore srpski jezik, a naša istorija im je jača strana. Tata je za njih nabavljao knjige i udžbenike na srpskom iz kojih su učili.
– Udžbenike po tadašnjem školskom programu naručivali smo preko rodbine iz Beograda. Često dobijamo knjige od njih putem pošte ili kada neko od prijatelja iz Srbije dođe kod nas – priča Marinković.
Miloš nam je objasnio da su Jovana i on preko nedelje odlazili u školu, a vikendom su sa tatom učili srpski.
– Učili smo sve predmete na oba jezika, pokrili smo čitavo gradivo od prvog do osmog razreda. To je zahtevalo mnogo vremena. Provodili bismo ceo vikend, kao i nekoliko sati tokom radne nedelje radeći sa tatom. Bio je to težak tempo, ali priznajem da su sa Jovanom mnogo opuštenije radili. Možda su i oni bili umorni – objašnjava Miloš.
Njegova sedamnaestogodišnja sestra objasnila nam je da joj ponekad nije bilo jasno zašto ona mora da radi „dupli domaći”, a druga deca ne.
– Teško mi je padalo, ali iskreno, uvek sam volela istoiju, pa sam htela da je naučim – priča Jovana za Dnevno.rs i dodaje da joj je najteže bilo da čita na ćirilici.
Milošu je bilo teško da se izbori sa srpskom literaturom, naročito u „višim razredima”.
– Dok su se drugi igrali, ja sam radio hemiju na srpskom. Tek sam kasnije razumeo vrednost onoga što smo radili – iskreno govori 26-godišnji Miloš.
Njihovi prijatelji su navikli da se u porodici Marinković govori „nekim drugim jezikom”, pa ponekad požele da upoznaju zemlju „preko okeana”.
– Često me nagovaraju da kažem neku rečenicu na srpskom, čisto da čuju kako zvuči i to im je interesantno. Moja najbolja drugarica tvrdi da se navikla na srpski toliko da obično razume kada razgovaram sa roditeljima na maternjem jeziku – kaže Jovana.
Miloš i Jovana danas su uspešni mladi ljudi koji imaju jasan životni cilj
Iako već godinama živi u Ostinu, bez roditelja, Miloš se trudi da srpski održava na najbolji mogući način.
– Plašim se da se to što ovde nemam sa kim da pričam na srpskom, ne odrazi na moje znanje. Svakoga dana gledam Dnevnik i čitam „Politiku” na internetu. To mi je dnevna „vežba” – otkrio je Miloš.
Ovo je samo jedna od fotografija koje se nalaze na Miloševom Fejsbuku
Njihovo znanje uvek će im značiti, a ljubav prema zemlji iz koje potiču zauvek će ostati u njima. Ko zna, možda jednog dana odluče da žive na „brdovitom Balkanu”.
– To nije lako predvideti, ali ne vidim zašto to ne bi bilo moguće. Uostalom, kultura i jezik se upravo iz tog razloga uče, kako bi povratak bio što prirodniji za sve – zaključio je za Dnevno.rs Vladimir Marinković, ponosni otac ovih mladih ljudi.
Mnogo je porodica koje iz Srbije i danas odlaze u želji i nadi da će „preko okeana” pronaći neki bolji život za sebe i porodicu. I dok veći broj njih vremenom zaboravlja jezik i kulturu zemlje iz koje potiču, samo zato jer vreme i mesto u kojem žive to „zahtevaju”, na svu sreću, izuzeci uvek postoje.
